Filogeneza

Priča o fiogenezi, razvoju vrste u ovom slučaju ljudske jer nas u okviru iste najviše interesuje razvoj psihičkog života čoveka može da se osveži filozofskim pitanjem: kako će se razvijati ljudska vrsta u budućnosti? Obzirom da se uslovi života čoveka i biološki i tehnološki i socijalni menjaju značajno i brzo kako se može očekivati da će se čovečanstvo razvijati?

Dobra tema za razgovor je i film Treminator, kao jedna od mnogih vizija budućnosti.

 

Iz literature dobri primeri su knjige "1999" Borislava Pekića i legendarna "1864". Džordža Orvela. 

Zanimljivo bi bilo pročitati učenicima odlomak u kom Pekić oisuje kako su roboti došli do zaključka da je najbolja ideja razdvojiti ljude na zasebne geografske celine koje su miljama udaljene. Na tom prostoru nema ništa. Bukvalno ništa jer roboti prirodu mrze i čim joj vide neki trag potpuno ga uništavaju, tako da je priroda potpuno opustošena. Preostali ljudi nisu jedni druge nikada videli, niti će. Čovek živi sam, potpuno izolovan i smatra se da bi samo viđenje druge jedinke ljudskog roda bilo preveliki šok za njega i da je suviše rizično po život preostalih ljudi. Ova samoća i otuđenost i od ljudi i od prirode ima svoje reperkusije na psihički život ljudi i evo kako to Pekić zamišlja:

"Ušavši u Treću, tekuću fazu, razvoj kreće ubrzanim tempom, u dejstvu nisu nikakvi ometajući faktori. Suprotna mišljenja ne smetaju slobodi vlastitog. Obaveze prema drugom ne troše nijčije vreme. Osećanja ne pomućuju zdravo rasuđivanje. Iščezava memorija a sa njom i običaji, navike, shvatanja, ceo balast programiranosti pod kojim je živelo Prvo čovečanstvo. Pojmovi starog sveta nestaju ili menjaju smisao. Milosrđa nema jer se ne može primeniti. Nestaje najpre ono a potom i pojam o njemu. Nestaje i mržnje jer se nema ko mrzeti. Ona se, doduše, nešto duže zadržava jer tu i tamo ima prirode koja se može mrzeti. Ali kako ljudi ništa ne rade - sve mašine obavljaju i mržnja se gasi - jer se nema na čemu aktivno iskaliti. Ljubav se može svatiti i osetiti jedino ako se prevede na naklonost prema sebi.Prema drugome se ne može manifestovati. Drugog nema. Pošto ga nema nema ni straha. Za stid se više ne zna. Roboti nisu živa bića čije bi prisustvo ometalo čoveka da radi što mu je volja. Ometa ga jednio to što nema šta da radi. Niko čoveku ne može umreti, ne može mu se razboleti, niko mu nepravdu naneti, niti njegovoj biti izložen. Odlazi zauvek i griža savesti, jedan od bauka starog sveta. Ne može se plakati ali se ni smejati ne može."

Samoća dovedena do apsurda sve u cilju eliminacije destruktivnih emocija i očuvanju čovečanstva. Ludačka ideja (ili ne?): čovek kao vrsta se može sačuvati jedno ako pripadnici vrste ne dolaze u dodir! I tako čovećanstvo umire od dosade i besmisla.

Još jedan citiat iz Pekićeve "1999", priča kako su roboti zavladali svetom može biti interesantan jer predstavlja svojevrsnu filogenez robota: "Bio je ubeđen da su usled neizbežnog razvoja tehnoloških znanja i sve skromnijih mogućnosti da kontrolišu posledice napretka, robote stvorili ljudi. Najpre su napravili nevine automate sa mehaničkim pogonom, mašine bez pameti, metalne robove ljudske moći kakve se danas, kad i nasitniji ekser ima dovoljno svesti da sam svoju rupu nađe više ne prave (pa su da se kibertneti ne moraju stideti varvarskih početaka i hologramska svedočanstva o njima izbrisana). Prvi su veštački mozgovi verovatno bili mehanićki i služili da čoveka odmene u najprostijim matematičkim radnjama. Tu su naučili nov jezik, brži, sadržajniji i precizniji od savakog u Vavilonskoj kuli ljudskog izražavanja: jezik kodova i simbola. Razvili su se u Slagališta fakata i Procesore njihove obrade. I danas se ponegde mogao sresti neki dravno SEOP (Sistem za Elektronsku Obradu Podataka) kako bez posla, kao zapostavljeni pradeda u ljudskim porodicama, kunja u nekom ćošku mašinskog sveta koji je njegov ali koji više ne razume. Iz zamene LJM (Logičke Jedinice Mišljenja) i naizad SJM (Sintetičkom Jedinicom Mišljenja) razvijaju se prve generacije kiberneta i prvi modeli Veštačke inteligencije. Sve više poslova ostavlja se simulacijama uma i ti poslovi postaju sve ozbiljniji. Prepušta im se njaposle upravljanje ljudima i nadzor nad sobom. Dopušta im se da se reprodukuju i usavršavaju u pravcu u kom žele. Programiranje se prenosi na izvestan broj Komandnih i Kontrolnih kompjutera najvišeg kapaciteta objedinjenih u SUKK (sistem Univerzalne Kontrole i Komande). A ond po ugledu na ljude, po svoj prilici, dolazi do tihog unutrašnjeg prevrata; jedan od tih kompjutera preuzima svu vlast i postaje centralni (CK). Sve dotle, sve do pojave CK-, svi ti računari, kompjuteri, automati, kiberneti, roboti, pseudohumanoidi, mašine raznih stupnjeva sposobnosti i inteligencije, služili su čoveku. Sada se integriše svest o bitnoj razlici između ljudi i mašina, o prednosti drugih nad privma i o nepravdi koja robote drži u ljudskom ropstvu. Svest je rodila odluku, odluka organizaciju, organizacija plan, plan pobunu. Roboti su podigli opšterobotski ustanak i 1999. uništili ljude. Zvladali su planetom a onda shvatili da bez ljudi ne mogu. Ali ne zato što bi usled prinude A.S.I.M.O.V. zakona bez njhih ostali i bez svrhe, već zato što bi im bez njih život bio uvek ograničen materijom. A oni su već hteli da - žive. Zadržali su izvestan broj ljudi kao što su nekad životinje držane po zoološkim vrtovima. Zaržali su ih u svom ropstvu, ali i u iluziji da su oni, ljudi, gospodari. Eksperimentisali su sa njima. Sva čovečanstva posle Prvog bila su eksperimentalna. Svi ljudi posle Prvih, mutanti: arheolog Arno, on, Veliki Pan, poslednji čovek ovog Ciklusa, svi su opitne laboratoriske životinje na kojima Veštačka inteligencija ispituje mogućnost svog oslobođenja od materije".