Akvatičko ponašanje ljudi

Nije loše dati ovu zanimljivu temu učenicima da je obrade u vidu (na kraju školske godine) popularnih referata za popravljanje ocena. To je zanimljiva i malo obrađivana tema a obzirom da u maju i junu budu velike vrućine svima će prijati razgovor o odnosu čoveka i vode. Čovek se u velikoj meri služi vodom kada zadovoljava svoje potrebe. 

Žeđ je jedna od osnovnih, čovekovih bioloških   potreba ali ima toliko toga što vezuje nas i vodu: mi se u vodi peremo, peremo i hranu, garderobu od nečistoće, porstor u kom boravimo i tako čuvamo od zaraze, hladimo se kad nam je vruće, a kad smo gladni u njoj nalazimo hranu.  Oni kojima se javi želja za fizčkom aktivnošću u njoj se mogu baviti sportom, rekreirati a oni kojima se igra utrčavaju u vodu, skaču i prskaju se. Čovek je vodu utkao i u svoju umetnost, on je fotografiše, pravi fontane i tečne skulpture. Za vodu se kaže: voda je izvor života i sigurno je da bez vode nema života. Voda je preovlađujući sastavni deo čovekovog organizma jer mi smo bića sačinjena od 70% vode koja se u toku dana izlučuje i nanovo unosi u organizam.

Ima naučnika koji tvrde de je postojala čitava faza u evoluciji koja je imala za rezultat čovekovo prilagođavanje vodi. Ako razmislimo dobro čovek je vrsta koja se u vodi odlično snalazi, pogotovo u poređenju sa ostalim kopnenim vrstama na planeti. Naša vrsta može izuzetno dugo da pliva, možde dugo da zadržava dah što bi omogućilo lov pod vodom. Pored toga može da roni na dah veoma duboko - svetski rekord je preko 80 metara dubine i William Trubridge ga postavlja 2009. godine. Pogledajte kako je to Viliam izveo u ovom dramatičnom filmu.

Svetski rekord u zadržavanju daha ispod vode iznosi 11 i 35 sekundi i drži ga Stefan Missoud koji je trenirao 6 meseci da bi ovo izveo a oporavljao se dva meseca kada je sve bilo gotovo. Navedeni sportisti su ekstremi ali svako od nas može da roni i pliva, zadžava dah pod vodom određeno vreme a vežbanjem može da usavrši ove veštine. 

Hardijeva teorija akvatičkog čoveka (Aquatic Ape Theory) zastupa stanovište da je čovek jedno vreme svog razvoja bio izuzetno privržen vodi, živeo pokraj vode i sve više u nju ulazio, kvasio se i plivao. Ovo se po Hardiju odvija u toku velikog, toplog pilocenskog perioda koji je trajao deset a završio se pre otprilike dva miliona godina. Tačno u tom period nalazi se čuvena "rupa" u teoriji evolucije, nema nikavih podataka o ljudskoj vrsti. Hardi smatra da je ovaj boravak u vodi ostavio traga na našoj telesnoj konstituciji. U daljem tekstu iznećemo neke od nama interesatnih delova akvatičke teorije.

1. Ni jedno drugo biće ne može da se kreće kroz vodu na način na koji to čovek čini. Neke vrste mogu da plivaju uglavnom "kučećim" stilom ali ni jedan kopneni sisar ne može u vodi što može čovek. Sinhrono plivanje dobar je primer za komplikovane i zahtevne kretnje u vodi koje čovek može da izvede nakon učenja i vežbanja.

Elegantno kretanje u vodi

 2. Ljudske bebe se ne plaše vode, mogu da plivaju već sa nekoliko nedelja kada ih stave u vodu potrbuške bebe prave refleksne plivačke pokrete i zaista se pokreću pravo. Znaju da rone. Zadrže dah pod vodom i usklade disanje. Ove sposobnosti nestaju kada beba napuni četvrti mesec. Kada gledate filmove sa bebama koje plivaju i rone primetite da su savršeno zadovoljne i mnogo uživaju.

 

Posle ovog opuštenog uživanja sledi period straha i borbe, držanja za odrasle u vodi, da bi opet oko 3 godine dete postalo srećno i opušteno dok roni i pliva.

3. Dlaka. Čovek je kaže akvatička teorija, izgubio svoju dlaku da bi se lakše kretao u vodi. Osim toga kosni traktovi na čoveku tj. pravci u kojima raste dlaka su "nizvodno", u pravcu u kom voda struji oko čovekovog tela dok pliva uzvodno.

4. Salo i uspravan hod. Od svih primata čovek ima jedini potkožno salo tipično za vodene sisare ali ne za kopene. Funkcija ovog sala je da čuva toplotu u vodi. Voda je takođe mogla biti sjajna potpora za uspravljanje čoveka na dve noge. Prema akvatičkoj teoriji čovek je prvo gazio po dubokoj vodi, pa tek onda hodao i trčao.

Ovo su glavne crte Hardijeve teorije ali su drugi autori dodavali još po nešto.

Neki povezuju nastanak govora sa ovladavnjem disanjea prilikom ronjenja, što je zatim rezultiralo otpuštanjem glasova i grupa glasova pa je to pomoglo razvoju govora. Neki istraživači smatraju da je širina šake dokaz o čovekovoj akvatičkoj prirodi jer je šaka šira nego kod na pr. čovekolikoh majmuna koji nisu plivači. Šaka kada se raširi pomaže kretanju kroz vodu. Na stopalima nekih ljudi mogu se naći zakržljale opnaste tvorevine koje se smatraju ostatcima nečega što je ranije bilo mnogo razvijenije kad je čovek boravio više u vodi.

Postoji nešto što se zove "gnjurački refleks" a sastoji se u smanjenju i usporavanju procesa u organizmu što vodi smanjenju potrebe za kiseonikom. Foka kad roni srce joj sporije radi. Ako čovek nije nikada bio i podvodna životinja kako je razvio ovaj refleks? Čovek je jedini primat koji može da plače. Kod morskih životinja plakanje je način izbacivanja slane vode iz organizma. Ipak mora se reći da ljudi ne plaču kada plivaju u moru pa se nagutaju vode već kad imaju neki emocionalni problem. 

Harlijeva teorija i danas je veoma aktuelna pa ima i dobrih i loših argumenata koji joj idu u prilog ali mnogi je kritikuju. Bila ova teorija tačna ili ne čovek se sigurno razvijao pored i u vodi a to je ostavilo uticaja na njegovo telo i psihu. Ono što je zanimljiva ideja je "popunjavanje" te rupe u priči o evoluciji. Od vremena pre 5, 5 miliona godina nazad u prošlost do 11 hiljada godina nije nađena ni jedna jedina hominoidna kost. Ako su predstavnici Akvatičke teorije u pravu to je preriod koji je čovek proveo u vodi međutim za to još uvek ne postoje čvrsti dokazi.

Voda čovekovom organizmu koristi na više različitih načina. Ona apsorbuje toplotu koja nastaje metabolizmom, odrzava zapreminu krvi, transportuje hranljive sastojke kroz organizam, pomaže njihovo usvajanje i pomaže kod izlučivanja "otpada" iz tela. Naši mozgovi su "žedni" i vole kada mi pijemo vode iz nekoliko razloga. Kognitine funkcije čoveka (mišljenje, opažanje, pažnja) slabe kada imamo manje vode u organizmu (prilikom dehidratacije). Tokom stresnih situacija gutljaj vode može skrenuti misli i razbiti lanac anksioznih pomisli koje nas čine nervoznim, dakle pomoći koncentraciju. Zato nije čudo što učenici koji sa sobom nose flašicu vode na ispit u proseku postižu bolje rezultate.

Ljudi vodu obično vezuju za rađanje, život, duševni mir, daju joj isceliteljske moći i moći počišćenja. Mnoga lečenja zasnivaju se na čudotvornim moćima vode od onih koja uključuju religiozne razloge za lekovitost vode pa preko onih kada su lekovita svojstva vode sa određenih izvora medicinski dokazana. Još od starih Grka i Rimljana termalna voda se koristila lekovito sredstvo. Ali su Rimska kupatila bila i mesto druženja, kocke i sportskih aktivnosti a ne samo opuštanja i lečenja.

Rimsko kupatilo

Danas ljudi idu u banje (na, tako zvane, SPA tretmane) da se opuste, pročiste organizam, smanje stres i na taj način ojačaju organizam. Voda omogućava da se otkloni nagomilani stres i uklone iz organizma otrovi koje unosimo iz vazduha koji udišemo ili ih unosimo sa hranom. Smatra se da se jednim boravkom sauni kroz pore, znojenjem može izlučiti do 30% otrovnih materija iz organizma a to ima za posledicu sledeće psihičke koristi: bistiji um - efikasnije kognitine porcese, veću mentalnu stabilnost i opšti čovekov osećaj dobrog zdravlja (well-being). Ako znamo da stres snižava sposobnosti našeg organizma da se brani od bolesti (imunitet) onda je jasno da ovi tretmani predstavljaju svojevrsnu preventivu. Pored toga što opuštaju i snižavaju stres tremani u banjama detoksifikuju i smanjuju bol korisnika. 

Zvuk vode asocira se sa opuštanjem, meditacijom i dobrim snom. Često se kroisti u kombinaciji sa toplim kupkama ili kupkama koje simuliraju tekuću vodu (stream bath). Voda se često ascira sa sigurnošću jer mi prve mesece života provodimo u vodi, u majčinoj utrobi. 

Probajte, pustite film sa zvucima tekuće vode, udobno se zavalite u sedištu, zatvorite oči i slušajte vodu. Nemojte misliti ni o čemu posebno, samo slušajte. Vrlo brzo ćete se smiriti i opustiti.

 

 

 Ako više volite okejan poslušajte ove zvuke.

 

Vežbanje u vodi poboljšava kondiciju i opšte zdravstveno stanje. Plivanje ili vežbanje u vodi takozvani akvarobik omgućava vežbanje i starijim ljudima kao i ljudima sa određenim invaliditetom ili slabijom kondicijom. Koristi od vežbanja u vodi su beskrajne a tiču se poboljšanja rada srca, povećanja fleksibilnosti zglobova, kontrole težine i mišićnog tonusa. Za sve ovo preporučuje se i akva-džogong.

Pomenuli smo igre u vodi, koje služe ne samo zabavi i rekreaciji nego i zadovoljenju nekih drugih motiva kao što su motivi za saradnjom i takmičenjem, druženjem. U ovim igrama uživaju deca ali mladi i stariji ljudi takođe nalaze zabavu u njima.

 Možda manje poznata igra u vodi: picigen. Igra se u plitkoj vodi sa malom loptom. Jedino pravilo je da lopta ne sme da padne u vodu.

Vodeni parkovi i zabava u njima zovu i povuku na igru u vodi ljude različitog uzrasta.

Čovek vodu koristi i u svojim umetničkim kreacijama. Sem slikarske tehnike u kojoj se voda obilato koristi tzv. akvarela, ljudi vodu koriste i kada grade objekte za stanovanje ili druge. Fontane ili vodeni zidovi su možda najpoznatiji objekti takve vrste. Jedna od svetski poznatih fontana je Belađio fotntana u Las Vegasu. Ova fontana imala je ulogu u poznatom flimu "Oceans 11", Oušns eleven. Na kratkom filmu prikazana je ova fontana kako radi uklopljena uz zvuke pesme "My hart will go on" koju izvodi Selin Dion. Možemo primetiti da se ovde kombinuju draži namenjene čulu sluha i vida, pokret vode i svetlo se usklađuje sa muzikom pa se dobija zanimljiv efekat.

 

Neke umetnike voda inspiriše na stvaranje. Moneova serija slika "Vodeni ljiljani" je primer za to. Klod Mone je slikao vodu i vodene ljiljane zadnih trideset godina njegovog produktivnog rada. Te slike su i danas aktuelne i zanimljive i ljudi ih posmatraju u muzejima a ponekada se prodaju veoma skupo na aukcijama.

Klod Mone

U novije vreme javljaju se i novi oblici umetnosti,  crtanja sa vodom i mastilom. Japanci u svom maniru, neobični.

Mora, okejani i jezera su uglavnom neistraženi  i zato su nepresušni izvor čovekove mašte i maštovitih priča. Možda najpoznatija od tih je priča o Nesi čudovištu iz Loh Nesa. Za lokalono stanovništvo Nesi se podrazumevala kao stanovnik jezera ali 14. aprila 1933. godine hotelijer Džon Maki i nejgova žena videli su besno čudovište kako bičuje repom površinu vode, novinari su o ovome izvestili i od tada čudovište postaje popularno i mnogi su viđali Nesi ali nikada nije uhvaćena niti jasno prikazana. Još jedna misterija vezana je za potopljeni drevni grad Atlantidu. Mnoge priče se ispredaju vezano za ovaj grad i uzroke za potapanje ali ni jedna nije potvrđena. Još jedna nikad viđena ali uvek rado pominjana mitska bića su morske sirene. Pola devojke pola ribe (imaju riblji rep) pojavljuju se u mitologiji i popularnoj kulturi raznih naroda. Ako naletite na Ningyo japansku sirenu ona će vam doneti sreću ali ako naletite na sirene muškog pola iz južnih kineskih mora one će vam u toku nevremena potpiti brod a vas namamiti u more i odvući u dubine da vas tamo pojedu. U mitu o Odiseju i sirenama, Odisej zapuši uši svojim moranrima da ne čuju sirene, njihove božanske glasove koji mame, opijaju i ubijaju. On sam bio je zavezan za katarku ali je čuo pesmu sirena i samo su ga njegovi mornari sprečli da ne napravi neku glupost. Tako je on nekažnjeno uživao u pesmi sirena.

Baš zato što je veći deo mora i okejana, dubokih jezera i reka neistražen ljudi angažuju svoje imaginativne, stvaralačke procese i ispredaju priče o čudnim bićima koje ona krije. Voda nas razvija i taj način, razvija našu maštu.

I na kraju voda je zastupljena u mnogim religioznim obredima ona je dakle u svakoj pori ljudskog života. Voda ima svoju religioznu simboliku koja se ogleda pretežno vezivanju vode za moć pročišćenja. U nekim od Indijskih kasti vrše se grupna kupanja, rituali pročišćenja. Kupanje indusa u Gangu simboliše spoznaju svekolikog dobra, traganje za samim sobom. Japanci imaju religiozni ritual, mole se pod vodopadom tzv.  „takigyo“ za koji se smatra da bistri um i povećava samosvest. U budizmu voda je osnova svega, simboliše život i supstancu koja sadrži u sebi svu hranu. Simboliše čistoću, jasnoću i mir. U Islamu voda je toliko moćna da čisti ruke od zločina počinjenih rukama. Ruke se čiste tekućom vodom koja nosi grehe i prljavištinu. Muslimani moraju biti veoma čisti pre no što priđu bogu da mu se pomole. U hrišćanstvu voda je simbol večnog života. Koristi se pri krštenju, Isus je po predanjima kršten u vodama Jordana. Postoje izvori koje hrišćani smatraju lekovitim. Jedan od tih izvora je The Grotto of Massabiele mesto gde se devica Marija pojavila 18 puta. Veruje se da je ovaj izvor lekovit.

Po jevrejskom predanju voda je simbol postanka. Poznate su i priče o velikom potopu koji je očistio zemlju od greha (grešnika) i Mojsijevom razdvajanju Crvenog mora, kao i Isusovom hodanju po vodi. Savlađivanjem velike i nepredvidiljive sile kao što je voda junaci ovih priča pokazuju svoju moć.

Uvek treba naglasiti i upozoriti na loše stanje vode na planeti i reći da je ona veoma zagađena. To može biti fin način saradnje profesora psihologije i biologije. Da ne odstupamo mnogo od glavne teme na ovom mestu daćemo samo link za zainteresovane čitaoce gde mogu pročitati o stanju vode na planeti.

"Ako negde ima magije na ovoj planeti, ona je sigurno u vodi."

Loran Eisley