Neverbalna komunikacija: manjkavi i "ubistveni" znaci

Kaži "siiiir".

Zamislite da hodate ulicom i srećete komšiju iz ulaza kojeg baš ne volite da vidite ali niste ni u svađi sa njim, pa mu se osmehujete u znak pozdrava. Vaš osmeh se vrlo brzo formira, kratko traje skoro kao i klimanje glavom i prestaje čim komšija izađe iz vidnog polja. Ovakav osmeh može i da uvredi, naročito ako ga skinemo sa lica tako brzo da onaj kome je namenjen vidi. Međutim priča od malo pre može da ima nastavak,  da ste sa komšijom na čas zastali pa vam je on ispričao jutrošnji događaj iz samousluge a vi se smejali jako i glasno nečem što vam je vrlo malo (ili nije uopšte) smešno. I jedno i drugo su primeri reakcija neadekvatnih za određeni kontekst. U prvom slučaju mi neuspevamo da izrazimo sreću što smo komšiju sreli iako to pokušavamo osmehom a u drugom ne uspevamo da sakrijemo da nam je neprijatno što se to desilo. Manjkavi znaci u komunikaciji su oni koji ne dostežu uobičajeni stepen svog inteniziteta u određenom kontekstu a "ubistveni" oni koji ga nadaleko premašuju. Pravi osmeh dugo se formira, određeno vreme traje i svi ostali složeni znaci koji osmeh prate stoje na svom mestu. On odgovara situaciji intenizitetom i kontekstu je.

Mi obično ne razmišljamo o usklađivanju izraza lica, intenizitetu i trajanju emocije jer kad je ona spontana nema za tim potrebe, to se sve dešava samo od sebe. I van pojave reakcija koje podbacuju ili su pojačane poznat je fenomen ometajuće pažnje. Radnje koje inače vršimo automatski, kada počnemo da obraćamo na njih pažnju obično prestaju ili počinjemo da pravimo greške što inače ne radimo. Slično se dešava kada pokušavamo da upravljamo ovim inače spontanim emocionalnim procesima: pravimo greške i oni deluju "loše izvedeni". Ovde je osnovni problem što reakcija ne prati raspoloženje onoga ko je emituje, ne odgovara prikazivanju njenog ili njegovog unutrašnjeg stanja u društvu. Osmeh koji podbacuje može biti, sem ranije opisanog kratkotrajnog i dugotrajan ali "leden". To je namešten osmeh koji dugo traje ali je neuspešan jer ne isijava, nema toplinu. Onaj ko se lažno osmehuje, ljuti ili tuguje pokušava da simulira spoljašnje znake određenog osećanja a da ona zapravo ne postoje. Ta uloga se obično loše odigra jer emocija se sastoji iz više elemenata. Na primer osmeh nije samo razvlačenje usana već i ostali delovi lica moraju da se prilagode osmehivanju, da pokreti lica traju određeno vreme, da su usklađeni i imaju određeni, prilagođeni intenzitet. Ranije su glumci morali da prenaglašavaju emocije da bi ljudi u publici u pozorištu mogli da vide znake i sa velike udaljenosti. Pojavom close up - a, gro - plana, umetnost glume se zakomplikovala. Glumci su morali da se posvete proučavanju spoljašnjih signala emocija na licu i telu ali i učenju da ih kopiraju. Dobri glumci rade ovo uspešno najčešće tako što željeno emocionalno stanje isprovociraju a zatim se prepuste spontanim pokretima svog lica i tela da sami "rade posao". Na sledećem sajtu: Baroque gestures mogu se videti slike i objašnjenje za barokne gestove koji su bili deo barokne glume u operi i pozorištu. Može se videti u galeriji slika na sajtu koliko su bili prenaglašeni da bi dočarali i stavom tela određena emocionalna stanja. Poznati komičar Džim Keri (Jim Carrey) uspešno koristi preterano reagovanje u svojim komičarskim nastupima.

U Ruskoj verziji "Tri musketara" na donjem isečku iz filma, svi veoma loše glume. Neke su reakcije prenaglašene a neke podbacuju. Već u prvoj sceni kraljičina emocija iznenađenja i oduševljenja potpuno podbacuje, manjkava je. Tokom gledanja ovog isečka filma može se primetiti još takvih reakcija a posebno je zanimljiv maldić sa belim perom u šeširu, crne kose u masi ljudi. On nevešto glumi jake emocije, prenaglašavanjem.

Sem pomenute složenosti emocionalnog reagovanja koja nas ometa da emocije dobro prikažemo ako ih ne osećamo postoji i unutrašnja kontra - presija koju vrši pravo raspoloženje. Ako je kontra raspoloženje suprotno a obično jeste (neprijatno nam je a glumimo prijatnost, tužni smo a glumimo sreću ali može i: ravnodušni smo a glumimo tugu itd.) onda će se pojavljivati ili će težiti da se pojave i ti suprotni znaci pa će simulirane radnje biti manjkave. Biće na nižem nivou od onih koji se očekuju. Zanimljivo je da taj očekivani nivo svi prepoznaju kao što svi prepoznaju i kada je prikaz emocije manjkav. Očekivani nivo je dakle, u nekoj kulturi opšte prihvaćeni nivo pojednih radnji. Osmeh se nasleđuje kao forma izražavanja emocija ali se vremenom "doteruje" u određenoj sredini a ti "dodatci", te specifičnosti se uče, stiču iskustvom. Prema pravilima iskazivanja osećanja u nekoj kulturi, tačnije pravilima šta se pokazuje i koliko a šta prigušuje ili ne prikazuje mi učimo da iskazujemo svoje emocije. Veliki deo ovog učenja je nesvestan. Upravo ovo stvara problem kad podražavamo emocije: nismo ni svesni šta sve treba uraditi. Fotografije osmeha slepih ljudi prikazuju baš to: osmehu nedostaju te fine nijanse koje bi ovi ljudi naučili kada bi mogli da vide.

Stivi Vonder, poznati slepi muzičar

Možda je najčešći primer manjkavih reakcija porodična fotografija. Dok se svi nameste, dok fotograf odluči da je svetlo dobro i da su svi na pravom mestu od dobrog raspoloženja ostane samo razvučeni osmeh a nekad ni on. Na ovoj, inače zanimljivoj porodičnoj fotografiji, većina ima veoma ozbiljan izraz lica, uopšte nije vesela atmosfera na fotografiji kako bi se očekivalo zbog rasporeda stajanja.

I na sledećoj fotografiji, kada se malo zagledate videćete da osmesi podbaciuju, naročito dečakov.

U svakoj kulturi postoje ova pravila pokazivaja emocija. Bilo zbog boravka u manje poznatoj kulturi, bilo kod kuće kada nismo sigurni da ćemo biti dobro shvaćeni mi u takvim situacijama često pribegavamo prenaglašavanju emocija. Ovo je samo jedan od mogućih ali prenaglašavanje emocija može da ima različite uzroke. Šta god bio povod za takve reakcije nama su ljudi koji to čine odmah sumnjivi. Ako se neko isuviše iščuđava našoj vrlo malo neobičnoj priči mi sumnjamo da nije slušao ili nije shvatio, možda mislimo da nešto prikriva ili nekom drugom pokušava da skrene pažnju dok sa nama govori. Kod preteranih reakcija čoveka ne uspeva da savlada ono pravo raspoloženje (što se kod manjkavih reakcija desi). Ponašanje koje čovek pokušava da sakrije on u stvari tim prenaglašavanjem "kontroliše". Nesvesni tok misli je sledeći:

Šala zaslužuje smeh jačine 3
Moja tuga, ono šta sad stvarno osećam je jačine 4

------------------------------------------------------------
Moj smeh mora biti jačine 7 kako bi izravnala, kako bi prikirla tugu

Naravno da je ovo nemoguće izvesti matematički i da pokušaj da tuga slučajno ne omete naš smeh izgleda pomalo groteskno ali svakako se vidi da smo reakciju prenaglasili. U pokušaju kompenzacije dolazi do prekompenzovanja. Kompenzacija je Adlerov pojam i kada  se neki nedostatak kompenzuje u tačnoj i dovoljnoj meri, ona je zdrava. Na primer slučaj kada osoba koja recimo nije (ne smatra da je) preterano lepa razvije smisao za humor i tako nađe način bude popularna u društvu. Ili često navođeni primer Demostena koji je svoju govornu manu kompenzovao tako da je postao poznati govornik. Po Adleru mi svi imamo osećaj inferiornosti i on nas pokreće da se razvijamo, da kompenzujemo. To je glavini čovekov pokretač, spontana tendencija psihe da nedostatak ili neadekvatnost na jednoj strani nadoknadi razvojem na nekoj drugoj i tako uspostavi narušenu duševnu ravnotežu. Ovi nedostatci mogu biti fizički ili psihički a češći su ovi drugi. Međutim u pokušaju da "iznivelišemo" svoje nedostatke možemo da nadkompenzujemo tj. da razvijemo osećaj superironosti koji nas "tera" da se osećamo boljima samo kad percipiramo nekog drugog kao manje vrednog. Paralela sa nadkompenzacijom i preterano jakom, "ubitačnom" reakcijom je u tome što kada je reakcija kompenzacije naglašeno manifestuje ukazuje da ona ima kompleks više vrednosti ispod kojeg se skriva kompleks niže vrednosti. Isto tako preterana reakcija na primer sreće kompenzuje, tačnije u pokušava da kompenzuje a suštinski nadkompenzuje osećanje tuge.

Treba ponovo pomenuti međukulturalne razlike pa reći da je u nekim kulturama (demonstrativni tip reagovanja) dozvoljeno slobodnije i jače izražavanje nekih emocija ili je to čak i poželjno, dok je u drugim (rezervisani tip) takvo ponašanje nepoželjno. Tako može doći do nesporazuma među ljudima iz različitih kultura u tumačenju ovih preteranih reakcija. Jedna od takvih razilika u ispoljavanju emocionalnosti između Nemaca i Italijana prikazana je u poznatoj seriji "Alo, alo".

Inače oba ova načina reagovanja, i podbačene i pojačane reakcije mogu da potsete na odbrambeni mehanizam reakcione formacije. Kod ovog mehanizma mi prvo potiskujemo ono što stvarno osećamo a zatim to pretvaramo u suprotno ponašanje. Učenik prilikom susretasa profesorom čiji predmet mu teže ide i iz koga ima slabiju ocenu pa samim tim za profesora vezuje negativna osećanja, može ih potisnuti i javiti se pomenutom profesoru jako srdačno. Pored ostalih uzroka i ovaj mehanizam može biti uzrok ovakvog reagovanja.

Na ovom insertu iz serije može se videti reakciona formacija na delu: sadašnja devojka upoznaje bivšu na koju je malo ljubomorna.

I jedan i drugi tip reakcije zanimljiv je sa više aspekata a oba tipa reakcije i manjkave i preterane mogu se povezati sa lekcijama u kojima se govori o opažanju osoba i emocijama ali i socijalizaciji ličnosti. 

Konsultovana literatura:
Moris Dezmond (1979) Otkirivanje čoveka kroz gestove i ponašanje, Prosveta, Beograd
Adler Alfred (1989) Smisao života, Matica Srpska, Novi Sad