GoodLife savet: Požuri polako

Živimo u vremenu kad je veliki problem ako elektronska pošta nije stigla istog minuta kada je poslata, ako internet ne radi mi osećamo da nam je život u zastoju jer ne dobijamo sve željene informacije, ako telefon neće da pošalje važan SMS u stanju smo da se odamo verbalnoj agresiji na račun proizvođača, mobilnog operatera, države i svoje zle sreće. Jer sve mora brzo. Sve mora odmah inače nije dovoljno dobro. Svaka usluga, da bi bila kvalitetna mora da bude i brza. Danas niko nema strpljenja da čeka.

Ovakav način života nije dobar iz nekoliko razloga. Prvo, veoma je stresan. Pritisci koji nam rokovi prave mogu da podignu produktivnost ali ukoliko je poslova previše pritisci da budemo efikasni rastu do tačke kad postaju nepodnošljivi, kad više ne možemo da postignemo željeni cilj. Zbog naših frustracija nervoza raste. Šansa za greške u ovakvim situacijama je velika. Čekajući da se sve desi brzo, rezervacija za karte, dostava hrane, odgovor prijatelja, pismo sa poslovnom ponudom mi sebi diktiramo tempo koji ne možemo da ispratimo, stalno smo u napetom iščekivanju i "podižemo nervozu". 

Drugo neki poslovi zahtevaju vreme da bi se pokazali rezultati rada. Dobar partner, pisac, slikar, hirurg, roditelj, nastavnik, advokat, trgovac, povrtlar, prijatelj se ne postaje preko noći. Potrebno je puno rada, učenja, iskustva da bi se čovek razvijao prvenstveno kao osoba, kao ličnost i da bi se usavršavao u svakom smislu pa tako i u roditeljstvu, profesiji, rešavanju problema. Za to je potrebno vreme i uporan rad. 

Treće u brzini se često propuste detalji a samim tim izostane lični pečat, originalnost.  Uživanje u trenutku, u samom procesu rada (ma šta god radili), ne postoji jer trenutak je prepreka i neprijatelj - mi se sa trenutkom trkamo. Fokus je na rezultatu a rezultat mora doći brzo a kada dođe ne postoji vreme posvećeno uživanju jer se već vidi novi cilj i novi rezultat rada koji još nije počet. Tako nam većina vremena prolazi u napetom stanju rada umesto u uživanju u procesu rada i njegovim rezultatima.

Uspeh se ne vidi uvek na prvu loptu

Da neko ne bi pomislio da ovde želimo raći da ne treba da se bavimo ničim što ima rok ili da treba svemu što radimo dati vremena i otegnuti sve aktivnosti - jer ni to nije dobro, rećićemo sada suštinu.

U toj situaciji jurnjave i brzih a munjevitih efekata retki ljudi mogu da se uzdignu iznad žurbe i usude se da imaju viziju, da rade nešto u cilju opšteg dobra, na duge staze, nešto što ne donosi brzu (materijalnu) dobit.
Niko ne predlaže ništa epohalno, predlog je skroz jedonstavan. Kad ne vidite rezultate svog rada odmah, kad vam se čini da niste dovoljno brzi i efikasni, da ne idete u korak sa vremenom setite se priče Jean Gionoa "Čovek koji je sadio drveće" ("L'homme qui plantait des arbres" u originalu).

Zanimljivo je da je da većina ljudi poveruju da je glavni lik, Elzeard Bouffier postojao i da je zaista učinio sve kako je opisano. Elzeraldov lik je za to pogodan, on o sebi malo govori što nama daje šansu da zamislimo šta nam je drago. Autor je dugo ćutao i pravio se da su čitaoci u pravu i da je ovo priča iz života, deo njegove biografije. Ono što je još zanimljivije je činjenica da je Elzeraldovo delo inspirisalo mnoge da učine isto: zasade svoju šumu. To je učinio Abdul Kareem u Indiji. Posadio je šumu na kamenitoj padini u toku 25 godina na 32 hektara, koristeći isti metod kao Elzerald. Po knjizi je snimljen animirani film koji predivno dočarava likove i radnju priče. Film je 1987. dobio Oskara za najbolji animirani film.

Ovaj film daće vam 30 minuta jakih emocija i nekoliko intelektualnih uvida u svoj i tuđe živote, te ga toplo preporučujemo.

Ovaj fim preporučuju kao dirljivu priču o upornosti ali mi bi otišli i korak dalje pa je proglasili i pričom o strpljenju, poverenju u sebe i prirodi kao jedinom izlazu iz besmisla. Savet je jednostavan: posadite svaki dan nekoliko semena. U svoje odnose sa partnerom, decom, rodbinom i prijateljima, u svoj dom, u svoju svest, u svoj posao. I budite strpljivi, dajte semenu vremena da isklija i naraste.

Naravno, posadite u životu barem jedno pravo drvo. To je privilegija.

"Ko nije drvo razumeo prvo
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio
i shvatiće kad-tad
da ne zna šta je hlad"