Konflikti - unutrašnji i međulični

Svađa, tuča, krv, nerazumevanje, agresivnost, strah, pretnja, rešenje, ubolji uvid, akcija – reakcija, umor. Sve ovo i još mnogo sličnog su asocijacije na reč konflikt. Ovo sasvim odgovara latinskom značenju reči konkflikt; conflicatre – udariti u nešto, sukob, rasprava koja preti da se  zakomplikuje.

Dobar uobičajeni početak priče o kofliktima, koji (ja mislim) sve i jedna radionica konflikata koristi jesu gorenavedene asocijacije na reč konflikt. Lično, tako uvek počinjem lekciju o konfliktima: ispišem ovu reč na tablu i ostavim kredu (ili flomaster) tako da učenici priđu, uzmu je i napišu sami koje im to sve reči padaju na pamet kada čuju reč konflikt. Ovakav pristup pokazuje da učenici (a radioničko iskustvo mi govori i odrasli ljudi) uvek i sigurno vezuju dve “stvari”: konflikti su isključivo negativni – takve i asocijacije izazivaju najčešće i druga stvar: pod njima se uvek podrazumevaju spoljašnji a ne (u našem programu zastupljeni) unutrašnji konflikti.

 

Dakle konflikt je skoro uvek shvaćen kao svađa sa supružnikom, komšijom, šefom ili rođakom a nikad unutrašnja borba: da li da ubijem komšiju pa idem u zatvor ili da trpim njegovo ponašanje još dugo na slobodi? Dakle uvek se doživljavaju kao sukob naših i potreba druge osobe, koji je isključivo obojen agresivnošću i predstavlja spoljašnji sukob koji nekad uključuje i agresiju. Mi ipak znamo da to nije tako.     

Pošto o unutrašnjim, intrapersonalnim konfliktima ima dosta u udžbeniku o njima će ovde biti malo reči. Interpersonalni, unutrašnji konflikt imamo kada imamo dva motiva koja se međusobno suprotstavljaju, ometaju jedna drugog.

Situacija 1.

Dve prijateljice razgovaraju u kafiću.

- Gde ćete ove godine na more?

- Ako odemo na more nema šanse da kupimo novi kompjuter a malo je jedan za nas četvoro uvek se guramo, uvek nekom nešto treba.

- Letovanje vam traje 14 dana a kompjuter imate cele godine…

- Ma znam ali toliko smo umorni, prijalo bi nam kupanje u moru i zbog zdravlja i zbog razonode. Ne znam, prosto ne znam šta da radim!

Situacija 2.

Misli jednog učenika: “Profesorka psihologije će da me pita danas a ja imam već tri "keca" iz psihologije. Ako dobijom ovog idem na popravni ispit! A to mi je treća slaba i padam godinu! Sa druge strane ako pobegnem razredna će da me predloži za isključenje imam toliko izostanaka da im se broj ne zna i rečeno je ako napravim još jedan neopravdani da mogu da se selim. Da li da idem na čas pa dobijem jedan ili da rizikujem isključenje iz škole? Da naučim? Kasno je. Sutra je psihologija a ja imam keca i na polugodištu, ko će sve to naučiti?! Da li da odem ili ne odem na čas?”

Situacija 3.

Razgovor na bazenu.

 - Zašto se ne skloniš sa tog jakog sunca, izgoreće ti koža pa će biti ružno i crveneo a povećavaš i šansu za rak kože. Imaš li bar neku kremu sa visokim zaštitnim faktorom na sebi?

- Uh jako volim da se sunčam, volim da imam taman ten ali plašim se i ja da ne izgorim i da ne dobijem rak! Kad stavim zaštini faktor ne pocrnim ni malo, kad ne stavim plašim se.  A opet tako sam grozna kad sam bela a svi ostali preplanuli!

U prvom slučaju sukobljavaju se dva motiva, dva privlačna cilja. Lepo je imati dostupan računar, zadovoljiti potrebu za intelektualnim radom, igrama i druženjem na socijalnim vezama ali lepo je zadovoljiti i potrebu da se, posle celogodišnje trke i frke malo odmorimo i opustimo, uživamo u lekovitim svojstvima morske vode i vaduha. Ovo je konflikt dvostrukog privlačenja.

Iako se čini lakim izbor između dva privlačna cilja može biti težak. U filmu “The Notebook” žena mora da bira između dva muškarca koje voli i to izaziva kod nje teško psihičko stanje. U jednom momentu ona kaže: ”Pokušavam da se izvučem? Nema toga ovde! Šta god uradim neko će biti povređen.”

U drugom slučaju oba su cilja neprivlačna ali mi moramo nešto da izaberemo, to je konflikt dvostrukog odbijanja i na kraju imamo konflikt ambivalencije – to je slučaj kada je cilj istovremeno privlačan i neprivlačan osobi, pa ona ima i pozitivne i negativne emocije prema istom cilju.

Kad god se sukobljavaju dva motiva imamo konflikt a ukoliko je on težak i dugotrajan ili su konflikti česti, to može ostaviti posledice na psihičko (pa tako i fizičko) zdravlje. Od čega zavisi ishod konflikta? Od više faktora naravno ali jedan od njih je način na koji se sa konfliktom borimo. Pored toga važan je i stepen tolerancije na frustraciju koji posedujemo. Na primeru prvog konflikta koji se još naziva i konflikt dvostrukog privlačenja, obajsnićemo moguće načine reagovanja.

Podsetićemo da je u pitanju žena koja treba da izabere između putovanja na more i novog računara. Nazvaćemo je Miona da je ne zovemo “ona žena”. Iskoriste priliku pa zamislite Mionu, razvijate imaginativne procese. Miona može da odloži svoju potrebu ili za morem ili za novim računarom. Da li će to moći da uradi i kako će se osećati posle zavisi od njene frustracione tolerancije, tačnije stepena do kog je u stanju da toleriše osujećenje svog motiva. Motiv koji ne možemo da zadovoljimo, bilo zbog fizičke, socijalne ili prepreke koja je unutar nas, dakle psihičke proizvodi frustraciju. Što je veća naša sposobnost da je tolerišemo to su teškoće zbog osujećenja neke naše potrebe manja. Miona može da se baci i na korišćenje adaptivnih strategija pa da još jednom proceni svoje potrebe ali i mogućnosti. Možda je moguće nekim honorarnim poslom nakon letovanja ipak kupiti računar. Možda je zaboravila na Žileta koji se bavi prodajom polovnih računara pa bi se moguće ukopila u neku nižu cenu mašine sa manjim performansama. Ovo bi ujedno bila i promena strategije u rešavanju problema: pošto ne može nov Miona razmišlja o polovnom računaru. Tako bi ona povećala napore da svlada prepreku. Mogla bi i da zameni cilj. Pošto živi u kući umesto putovanja mogla bi da kupi dvorišni bazen što bi joj omogućilo da se opušta u vodi (dakle putovanje više nije cilj) a tada bi sigurno mogla sebi da priušti dobar kućni računar. Ako se odluči za ove adaptivne strategije Miona će da ostane u dobrim odnosima sa okolinom, razvije svoju ličnost, neće biti anksiozna i neće imati problema sa svojom efikasnošću u obavljanju dnevih zadataka. Sledeće na raspolaganju našoj Mioni su odbrambeni mehanizmi. Ako izgovori sledeću rečenicu: “Letovanje me i onako ne zanima, to je u ovo vreme krize samo za snobove, da mogu da kače slike na fejs i hvale se. Mene to n e za ni ma!” onda bi ona koristila racionalizaciju kao mehanizam odbrane: omalovažila bi ono što ne može da ima. Mogla bi da zamrzi svoju koleginicu sa posla zato što ima dovoljno novca za sve pa da onda tu mržnju potisne i kad je vidi užasno joj se obraduje, pozove je na krštenje kuma, kumovog deteta i novu godinu. A posle se gorko kaje što je to učinila kad je ne podnosi. Tada bi koristila mahanizam reakcione formacije. I uošte svi ti mehanizmi, koje je u psihologiju uveo Frojd, loši su načini reagovanja jer sem što ne rešavaju probleme guraju osobu u nezadovoljstvo i nekad i iscrpljenost – jer zahtevaju napor ali ne donose zadovoljstvo ni rešenje. Jedino bi Miona mogla imati koristi od sublimacije. Mogla bi da napiše neku buntovničku pesmu koja govori o životu u sistemu koji ne dozvoljava zadovoljenje čovekovih potreba, tu pesmu mogo bi da vidi neki prijatelj koji ima bend i da snimi muziku za nju. Pesma bi mogla biti vrlo popularna i Miona takođe. Ipak ona bi trebala za ovaj scenario da ima strašno puno sreće. Neki tu serću imaju i proslave se na svojim ljubavnim jadima pretočenim u umetnost. Pevačica Alanis Moriset je svoj bes prema bivšem momku pretočila u muzički album koji ju je proslavio.

Mehanizmi odbrane su nesvesni i imaju funkciji da sačuvaju samopoštovanje, odbrane od neprihvatljivih težnji, želja i misli ali mana ima je što se “odlepljuju” od realnosti, oni su loša procena situacije i potreba. Zato mogu da budu i patološke prirode: kada je odvajanje od realnosti jako veliko. U tom slučaju Mionu bi trebalo da u dobijanju veće plate sprečava koleginica koja kuje planove da je uništi a uz to je vanzemaljac. Miona može i da odreaguje na druge nadaptivne načine. Može da se prestravi od života. Da pomisli kako ona sad nema za letovanje a sutra će ostati bez posla pa neće imati ni za hranu, ni ona ni njena porodica. Miona može vrlo lako postati neurotična, puna strahova. Ako se odluči za suprotnu reakciju biće jako ljuta, svađaće se na svakom koraku a možda nekog napadne i fizički. Sve zavisi od Mioninih preferencija ali i od drugih stvari, kao što je recimo podrška koju ima i znanja koja poseduje, kao i ličnih osobina i sposobnosti - na primer inteligencije. Sa ove dve reakcije, strahom i agresijom iscrpli smo repertoar mogućih neadaptivnih reakcija. Na sličan način možemo analizirati moguće ishode konflikata (i frustracija) na času – na preostala dva primera koja smo naveli ili koje predavač sam osmisli. Najbolje bi bilo uzeti neki realan, nečiji konflikt pa analizirati – samo pod uslovom da nije suviše intiman da se javno iznese. Još jednom treba ponoviti da konflikti ako su dugotrajni i intenzivni ili pak česti mogu da odvedu u psihičke i/psihosomatske bolesti. 

Kada je reč o “spoljašnjim”, međuličnim konfliktima priča je široka i dugačka. Konflikti su sastavni deo ljudskog života pa su zato zanimljivi za istraživanje. Od ovog prethodno opisanog mikronivoa – unutrašnji konflikt na ličnom planu, mogu se sukobljavati ljudi, dvoje (interpersonalni sukob) ili više njih, grupe ljudi (socijalni sukob) pa i države tačnije narodi (rat). Možda se mogu sukobljavati i ljudi i vanzemaljci ali za to nemamo jasnih dokaza. Kada potražite reč u  srpskom vokabularu naćićete ovo drugo značenje reči dakle konflikt shvaćen kao pojava u međuljudskim odnosima a ne intrapsihička pojava.

 

Oko toga šta je konflikt nema puno filozofiranja tu je stvar jednostavna a ono gde se komplikuje jeste način reagovanja i rešavanja. Konflikt je pojava u međuljudskim odnosima i može biti rezultat nezadovoljenih potreba, suprotstavljenih stavova, vrednosti (dihovnih, kulturnih, ličnih), suprotstavljenih interesa. Jezgro konflikta je uvek neka ne zadovoljena potreba. Sama reč konflikt se u srpskom jeziku može zameniti i rečiju: sukob ali sukob se često doživljava u smislu rata ili kao svađa, kratkotrajni burni obračun. Reč konflikt mogla da asocira i na nešto sasvim drugo.
Bliski pojmovi pojmu konflikta su nasilje, medijacija, strategije pregovaranja, predrasude, moć. Njih ćemo na kraju priče pojasniti i povezati sa konfliktima.
Konflikti nikad ne počinju iznenada iako se može nekad tako činiti. Konflikti prolaze kroz sledeće faze:

Pred konfliktni period -

To je period latentnog, prikrivenog konflikta. Osobe nisu svesne šta se zapravo dešava ali imaju suprotstavljene ciljeve. Tu se u stvari postavlja scenografija za ono što sledi. U ovoj fazi traže se uzroci konflikta. U ovoj fazi konflikt nije neizbežan, do njega ne mora doći.

Ilustracija sa ledenim bregom pokazuje koliko je u konfliktu stvari "ispod površine" - prećutanih ili podrazumevanih a vidi se da ih je mnogo više nego onih koje su poznate, "iznad površine".

 

Konfrontacija -

U fazi konfrontacije strane su svesne konflikta, ne mogu da nađu konstruktivan dogovor i javno izražavaju neprijateljstvo. Konflikt doživljavaju i opažaju na svoj način, što je veoma bitno jer opažanjem konflikta učesnici mu daju smisao i značenje. Od toga dalej zavisi njihovo ponašanje u konfliktu. I emocije koje se uključiju u ovoj fazi su u skladu sa načinom kako je ko razumeo smisao konflikta. Javljaju se za konflikt emocije koje često prate konflikte: bes, anksioznost, napetost, frustraciju i tenziju. U ovoj fazi učesnici personalizuju konflikt, identifikuju suparičku stranu (osoba ili grupa) i razvijaju negativna osećanja prema njoj. Ipak nema otvorene akcije ni jedne strane u konfliktu.

Kriza -
Ovo je faza konflikta u kojoj se iznose i brane uverenja – otvoreni konflikt. Sukobljene strane okrivljuju jedna drugu i čini im se da nema izlaza iz konflikta. Čini se da mnoge teme niču ni od kuda ali nije tako, emocije su u ovoj fazi veoma jake. Konflikt sada može da pređe u nasilje, sukobljene strane sklone su da povrede ili unište jedna drugu.

Razrešenje – postaje jasno da konflikt nije dobar pristup problemu i da se sukob samo produbljuje. Počinje se razmišljati o prestanku konflikta, mogućim rešenjima. Nekada strane u konfliktu rešavaju sukob same a nekad uz pomoć posredinka.

Postkonfliktni period – uspostavljeni su novi odnosi između strana u konfliktu, uzroci konflikta su otklonjeni i pronađeno je rešenje.

 

Konflikti se još dele i prema trajanju na dugotrajne i kratkotrajne a uzroci mogu biti različita ubeđenja, potrebe i stavovi, motivi, želje, uverenja. Konflikt nastaje tako šo dve ili više osoba stupaju u ineterakciju i opažaju razliku ili pretnju u njihovim željam, potrebama, motivima ili posedovanju resursa. Ponašanje koje sledi je u skaldu sa onim što su opazili. Reakcija na interakciju i percepcija te interakcije, tačnije razlika između želja, uverenja, stavova i svega pobrojanog vodi konfliktu. Uzroci konfilikata mogu biti različiti pa se konflikti mogu deliti i prema tome:

1. Konflikt informacija nastaje zbog nesporazuma u komunikaciji, tačnije nedostatka informacija ili netačnih informacija.
2. Konflikt interesa javlja se kad postoje suprotstavljene potrebe i  to otežava njihovo zadovoljenje. Recimo da u vezi jedan bračni partner ima želju da se odmori a drugi da se razonodi. Ovo je potencijalni izvor konflikta jer teško da će bračni patner kome je do odmora uživati u odlasku u bioskop, na primer.
3. Konflikt u odnosima posledica  predrasuda o drugima.
4. Konflikt resursa nastaje zbog nečega što svi žele a nema ga dovoljno. Na primer količine pojiće vode u svetu će uskoro ponestati nedovoljne. Oko ovog resursa, koji je nužan za život vodiće se surovi ratovi.
5. Konflikt vrednosti nastaje zbog različitih uverenja, ličnih i socijalnih vrednosti.
6. Strukturalni konflikt nastaje usled nepostojanja jasne strukture u grupi, odnosa između članova, manjkaosti  u organizaciji grupe (čest u radnoj oragnizaciji).

Svaki konflikt ima potencijal da bude konstruktivan. Može da definiše odnose u grupi, ojača individualnost članova, podstakne razmenu mišljenja, iznese probleme na površinu, potstakne na rešavanje problema, promeni uslove u grupi, ojača je i učini efikasnijom. Ipak konflikti često samo pogoršaju situaciju (odnose), dovedu do nasilja, podignu netrpeljivost i ovaj potencijal za razvoj i napredak grupe i/ili pojedinca ostane neiskorišćen.

Kineski znak za krizu a konflikt jeste kriza potencijalno nudi mogućnost za poboljšanje ali bi se retko ko u zapadnoj kulturi složio sa ovim kineskim znakom. Kao što smo videli na početku sama reč u našem jeziku označava i sukob i ništa više i ima skoro isključivo negativne asocijacije.

 

Kada govorimo o rešavanju konfilkata postoje različiti načini a način rešavanja konflikta se često naziva i konfliktni stil. Veština rešavanja konflikata u sopstvenom životu, u vezi, porodici, na poslu i sa prijateljima je možda jedna od najvažnijih koje nam trebaju u životu, od toga na koji način rešavamo konflikte u mnogome će zavisiti kvalitet našeg života. Prilikom rešavanja konflikata razlikujemo se i po tome koliko brinemo o svojim potrebama ali i tuđim što predstvlja model “Dvostruke brige”. Ovaj model uzima u obzir dve dimenzije: briga za sebe i drugog pri čemu briga za sebe, svoje ciljeve može biti mala i velika kao i briga za drugog – za potrebe druge osobe možemo se pokazati veliko ili malo interesovanje i brigu. Robert Maddux razvio je model koji prikazuje ove stilove rešavanje konflikta.

		BRIGA ZA SEBE
		MALA	VELIKA
BRIGA ZA DRUGOG	VELIKA	-popuštanje -izbegavanje -ignorisanje sukoba	-ražrešavanje sukoba kao problema -traganje za konstruktivnim rešenjima
	MALA	-ad hoc popuštanje -sukoba i nema	-igra na pobedu -istrajanje na svom predlogu

  

Na ovoj adresi može se (na engleskom jeziku) ponoviti šta koja strategija podrazumeva a onda  i vežbati, trenirati da prepoznate koji je konflikt u pitanju na datim primerima.

 http://www.wisc-online.com/objects/ViewObject.aspx?ID=PHR300

Ukoliko je briga za svoje ciljeve i ciljeve drugog  mala imamo izbegavanje, sukob se ignoriše. Kada o svojim potrebama ne brinemo a o tuđim mnogo brinemo onda se odlazi u popuštanje, ignorisanje svojih potreba, prihvatanje tuđih rešenja. Ako je briga sa sebe velika i briga za drugog mala igra se na pobedu ne biraju se sredstva. Konstruktivni načini podrazumevaju veliku brigu za druge i njihove potrebe kao i za sebe i svoje potrebe. U ovom slučaju imamo dva rešenja i to je kompromis u kom osoba nešto gubi a nešto dobija i saradnju gde se traži rešenje u kome su svi zadovoljili potrebe. Saradnja je najbolje rešenje konflikta samo nije uvek moguća a nekad nije ni poželjna.

 

Konfliktni stilovi nekada se prikazuju i preko sličnosti sa životinjama koje ih reprezentuju.

 Ipak načešći prikaz konfliktnih stilova sadrži pet životinja:
Ajkulu, žirafu, lisicu, kornjaču i kameleona.

 

STRATEGIJE REŠAVANJA KONFLIKATA

•    Popuštanje – “Nije važno” ili “Sačekaćemo da vidimo kako će se situacija razvijati”. Osoba reaguje neasertivno, prihvata i ono što se kosi sa njenim potrebama i željama, jednostavno rečeno ona pristaje na sve. Na račun svojih potreba osoba zadovoljava tuđe, ovde može biti prisutan element žrtvovanja. Može biti posledica želje za prihvatanjem, slušanje zapovesti ili čak primer velikodušnosti (gesta prema nekom).
•    Povlačenje – “Ako je tebi vežno toliko, neću ti smetati”. Izbegavanje konflikata, osoba potpuno ignoriše konflikt, za nju konflikt ne postoji.

• Dominacija, takmičenje – “Biće ili kako ja kažem ili nikako” – “My Way or Highway”. Ovo se prepoznaje kao klasično ponašanje u konfliktu jer je osoba agresivna, konfrontira se i “igra” na pobedu. Potrebe druge osobe u konfliktu su potpuno zanemarene. Osoba koristi sva raspoloživa sredstva za pobedu.

•    Kompromis – “Dobro neka sad ostane ovako ali sledeći put ćemo uraditi drugačije”. Podrazumeva donekle asertivan i kooperativan stav u rešavanju konflikata, traga se za prihvatljivim rešenjem za obe strane. U procesu rešavanja konflikata osoba će nešto izgubiti  a dobiti nešto drugo i na taj način konflikt će biti rešen. Ne zalazi duboko i temeljno u problem zbog kog je konflikt nastao, ne razjašnjavaju se potrebe obe strane do te mere koliko se to čini kod saradnje.
•    Saradnja – “Mora da postoji način da rešimo ovo zajedno!” Podrazumeva poštovanje druge osobe i uzimanje njenih potreba u obzir. Asertivno i kooperativno ponašanje kome je cilj da se zadovolje potrebe obe strane u konfliktu.
Jednostavnije to se može prikazati ovako.

 

Svaka od strategija rešavanja konflikata je dobra i nekad prihvatljiva. Nekada ne možemo da sarađujemo jer je recimo pitanje beznačajno ili nema dovoljno vremena za odlučivanje. Nekada je dobro i popuštanje a u situacijama kad smo sigurni u svoj sud a situacija je alarmantna dominacija je dobar izbor strategije. To znači da je svaka od ovih strategija korisna u zavisnosti od situacije. Izbor strategije zavisi od konkretne situacije.
- Strategija prilagođavanja se njaviše koristi kada je pitanje važnije za druge nego za vas,  kao gest “dobre volje”, za povlačenje kada shvatimo da nismo u pravu ili da da naše ideje ne privlače pažnju, kada je stabilnost odnosa od posebnog značaja. Neprihvatljiva je kad izaziva ogorčenost ili se koristi po navici da se zadobije prihvatanje (ishod može biti nisko samopoštovanje).

- Strategija izbegavanja se koristi kada nam nisu važni interesi ni lični ni interesi grupe, uopšte interesi drugih strana u konfliktu, kada je pitanje sporedno ili su druga mnogo teža, kada je mogućnost stvaranja štete veća od koristi sukoba, kada je potrebno mnogo informacija da se nađe rešenje, kada je problem samo simptom nekog drugog problema. Ne treba je koristiti kada nam je stalo do problema ili odnosa, nije dobro da je navika u rešavanju jer se nagomilava bes pa dolazi do eksplozije ili vodi blokadama i izbegava se kada bi drugi ljudi profitirali od izbegavanja.

- Strategija kompromisa često je rezultat visoke zabrinutosti za svoje ili interese svog tima, ali i dovoljne brige za interese drugih partnera,  kod traženja privremenih rešenja, kako bi se izbegle destruktivne borbe moći ili  kada smo ograničeni vremenom za akciju a kada su ciljevi važni. Nije dobro rešenje ako su posledice veoma teške za osobu, tj. ako je kompromisom mnogo izgubila i neprikladno je rešenje ako je potrebno naći najbolje rešenje a ne bilo kakvo.

- Strategija nadmetanja prisutna je kod velike zainteresovanosti za interese lične ili svoje grupe, a vrlo male za interese partnera u sukobu, za pogađanje, cenkanje i nagovaranje, kada su u pitanju osnovna prava ili se pokušava napraviti presedan, kada je potrebno sprovesti nepopularne mere, kada je potrebno doneti odluku a ne očuvati odnos. Neprikladno je koristiti je kad nije ni pokušana saradnje, kad je saradnja neophodna i značajna, kad se bespotrebno narušava samopoštovanje drugih.

Pesma rok benda Limp biskit (Limp Bizkit) – “My Way” govori o jednom načinu rešavanja konflikata. Lako je prepoznati koja je strategija u pitanju.

- Strategija saradnje koristi se kada je obostrano dobitna kombinacija i najbolja, jednako važnim se smatraju i svoji i partnerski interesi cilj je postići konsensus pregovaranjem, koristi se uvek kada se daje veliki značaj interesima drugih – posebno interesima šire zajednice. Za ovu strategiju je potrebno vreme i energija za dogovor i raspravu. Ne može se koristiti kad nema dovoljno vremena,  pitanje o kom se radi nije naročito značajno, kad su ciljevi druge osobe u neskladu sa opštim ljudskim vrednostima.

Na ovoj adresi nalazi se odličan test za identifikovanje stila rešavanja konflikata, na engleskom jeziku.

http://www.selectpro.net/index.php

Ovo je takođe zanimljiv test za identifikovanje načina na koji rešavamo konflikte. Potrebno je kliknuti na veliki zeleni natpis: Take Inventory Now
http://peace.mennolink.org/resources/conflictstyle/index.html

 

Udeo predrasuda u konfliktima

Nemojte se previše iznenaditi kad se vaše očekivanje i rezultati testa ne poklope. Istraživanja pokazuju da smo vrlo nerealni kada procenjujemo koliko smo pod uticajem što se naziva “mrtvi ugao predrasuda” (blind spot) dakle puni smo predrasuda kad je reč o nama samima. Ali onih pozitivnih. Predrasude prema drugima inače igraju ulogu u konfliktima jer ako prilikom porcene situacije polazimo od predrasuda to često vodi u konflikt ali nisu ni predrasude prema sebi zanemarljive za konflikte. Mi o sebi mislimo da smo objektivniji, slobodni od predrasuda pa samim tim u pravu i ovo misle obe strane u konfliktu što naravno utiče na razvoj konflikta i mogućnost da se oni razreši na prihvatljiv način za sve strane. Ljudi inače  sebe ocenjuju višim ocenama nego druge kada su samoprocene u pitanju. Na skalama objektivnosti, socijalne poželjnosti, uobičajenosti našeg karaktera mi sebe procenjujemo više nego druge.  Mi sebe vidimo kometentnijim, lepšim, inteligentnijim, objektivnijim, manje opterećenim predrasudama. U timu svoj učinak uvek procenjujemo kao veći. Istraživači u Kanadi su ispitivanjem parova (Ross Michael, Fiore Sicoly 1979) došli do zaključka da svaki svoj doprinos u kućnim poslovima i poslovima oko porodice i svako je svoj doprinos ocenjivao većim. Uopšte mi smo skloni da u timskom radu procenimo svoj doprinos kao 100% (Savitsky i drugi, 2005) i svi članovi tima tvrde da više daju sebe nego drugi. Ove ocene o sebi i svojim sposobnostima vode u konflikte i održavaj ih. Geštalt “molitva” Frica Perlsa je interesantna sa stanovišta konflikata jer ako bi je svi poštovali naša očekivanja i predrasude o toma kako drugi treba da se ponašaju bila bi ređe uzrok konflikata.

I do my thing and you do your thing.
I am not in this world to live up to your expectations,
And you are not in this world to live up to mine.
You are you, and I am I,
and if by chance we find each other, it's beautiful.
If not, it can't be helped.

(Fritz Perls, "Gestalt Therapy Verbatim", 1969)

 

Važno je reći da one postoje i na nivou grupa pa ćete često čuti od pripadnika raznih naroda da su njihove žene najlepše, muškarci njasposobniji a deca najinteligentnija. Naravno da polazeći od ove pretpostavke strategija rešavanja konflikata sa drugima, koji nisu tako superiorni obično biva dominacija. Zanimljivo je da predrasude o drugim grupama više postoje u odnosu na sličnije grupe nego na one manje slične. Ovu “zakonitost” opisuje i Džonatan Svift u svom delu “Guliverova putovanja”; dva naroda su u ozbiljnoj zavadi jer smatraju da se jaje najbolje ljušti sa različitih krajeva. Ključno je dakle da li ga ljuštite sa šireg ili užeg kraja. Male razlike vode velikim konfliktima, kaže izreka. U šuštini predrasude su povezane sa strahom. Mi se plašimo stvari koje ne poznajemo izazivaju u nama strah i tako raste mogućnost za konflikt. Emocija straha se javlja kad smatramo da je nešto nama važno ugroženo ili čak naša egzistencija, normalno fizičko i psihičko funkcionisanje. Kada verujemo pod dejstvom predrasude da će nam neko učiniti nešto nažao lako ćemo zapasti u konflikt. Predrasude se usvajaju još u detinjstvu i ima veze sa našim identitetom – doživljajem sebe (koji u ključuje i činjenicu da se po polu, uzrastu, nacionalnosti, veri i drugim svojstvima). Predrasude su negativni stavovi o osobama, grupama ili pojavama stečeni bez znanja ili direktnog kontakta sa tim osobama.  Ako prema nekome imamo predrasudu mi ćemo ga diskriminisati, ponašaćemo se tako kao da je ta osoba ili grupa manje vredna. To znači da je mogućnost za konflikt velika. Predrasude snažno pokreću na akciju, imaju jaku emotivnu komponentu pa ih prate jake emocije koje su takođe snažna motivacija za ponašanje i tako nastaju konflikti koji variraju od blagih pa sve do ukidanja određenih prava osobama ili grupama protiv kojih imamo predrasudu. U pojedinim fazama dolazi i do dehumanizacije: toliko su jake predrasude da smatramo da ljudi u pitanju i nisu ljudska bića, da ne pate, ne osećaju da ih treba uništiti, da je takvo uništavanje poztivan akt. Sledeći put kad vas dete od 3-4 godine nešto pita o nekoj pojavi, narodu ili veri razmislite šta odgovarate jer to je vreme kada deca, pored ostalih stvari usvajaju i predrasude. U početku svojih roditelja pa posle i rođaka, komšija, nastavnika a sa oko devet godina života i sa televizije. Pretnja kao što je: “Ako ne valjaš odvešće te cigani!” ili “ Videćeš ti kad kreneš u školu, moraćeš da učiš a nastavnici strogi, oni će te dovasti u red!” stvaraju plodno tle za predrasude a samim tim i konflikte sa tim ciganima što kradu decu i groznim nastavnicma što te teraju da učiš (kome inače učenje prija?!).

Medijacija je sledeći pojam blizak konfliktu.

To je slučaj rešavanja konflikta preko posrednika. Pošto su sve strane u konfliktu došle do tačke da ne mogu same da razgovaraju i dogovaraju se dolazi treća, objektivna strana koja pomaže u sagledavanju i rešavanju problema. Medijacija je pogodna kada se dogovor među sukobljenim stranama može postići, gde medijator može da omogući da razgovori neometano toku. Medijatori su posebno obučeni ljudi, koji moraju imati veliko znanje o svim stranama u konfliktu da bi znali sa kim pregovaraju, koje su njihove vrednosti ciljevi i interesovanja. Moraju proučiti problem pronaći zajedničku početnu tačku za sve strane, razlog da ga strane saslušaju i pristanu na njegove predloge tačnije: koji ishod je prihvatljiv za sve strane. Mora da poznaje termine, jezik onih sa kojima razgovara, pored toga neverbalana komunikacija je veoma značajna. Čak i fizička situacija je važna, na primer učesnicima treba da je udobno. Medijator nije toliko zainteresovan za ishod već samo za proces. On mora biti neko ko nije umešan u konflikt, mora biti prihvaćen od svih strana, mora naći način da svako od učesnika iskaže probleme, potrebe i interese. Medijator ne mora biti samo jedna osoba.

Model medijacije u šest koraka koji podrazumeva jasno definisanje problema (što obično podrazumeva izražavanje potreba i želja sukobljenih strana), smišljanje mogućih rešenja (izlistavanje, obe strane navode moguća rešenja), procenjivanje rešenja (biraju se neka predložena rešenja a neka eminišu), donošenje odluke (pravo rešenje polako se kroz razgovor kristališe), određivanje načina sprovođenja rešenja (tačan dogovor, ko, kad, šta i kako radi) i na kraju: procena uspešnosti rešenja.  

Pregovaranje se vezuje za medijaciju ali ono se bar u jednoj stvari  bitno razlikuje – kod pregovora jedna strana može uvek sve da blokira. Pregovaranje je poseban oblik socijalne interakcije, kontrloisani komunikacioni proces čiji je cilj rešavanje sukoba dveju ili više pregovaračkih strana. Kada čujemo da su pregovori prekinuti, bili neuspešni to znači da je neko ili blokirao pregovore ili su pregovarači odustali od svojih zahteva. Za razliku od medijatora pregovarača interesuje ishod pregovora a to je ishod koji podrazumeva da su sve strane u pregovorima zadovoljne ishodom jedino tada se pregovori vode kao uspešni. Zato pregovarači pripremaju strategije. Pregovaranje ima svoja tri elementa i to su:

1. Pregovarači – dve ili više strana koje imaju svoje interese, razlike

2. Prihvatljivi rezultat pregovora

3. Kontrolisanu komunikaciju – putem koje strane u konfliktu diskutuju o rešenjima, pokušavaju da pojasne svoje pozicije

Najčeše se razlikuju dva tipa pregovora. Pregovori zasnovani na pozicijama su oni koji imaju dato rešenje na početku a pregovarači idu sa ponudama i protivponudama da bi se postiglo što prihvatljivije rešenje. Ponašanje pregovarača ovde je agresivno i sugestivno. Traži se uvek više nego što treba, kriju se i izbegavaju svoje slabosti a ističu slabosti druge strane. Pregovori zasnovani na interesima počinju analizom potreba jer je cilj da se zadovolje potrebe svih strana na najbolji mogući način.  Recimo da dve grupe učenika žele na ekskurziju u dva različita inostrana grada i niko ne popušta. Potrebno je istražiti potrebe jednih i drugih da idu baš u te gradove pa pokušati to usaglasiti.

Osoba sa kojom se stupa u pregvore naziva se konkurent. Pregovarač prlagođava svoj stil pregovaranja konkurentu i njegovim potrebama pa je zato važno identifikovati stil konkurenta. Postoji pet stilova pregovaranja i sedam tipova pregovarača. Pročitajte pa razmislte koji ste tip pregovarača a za pregovarački stil može vam poslužiti test u sledećoj tabeli. Ispod tabele nalazi se i način računanja ukupnog broja bodova.

 

Ishodi pregovora mogu da budu:

Pobeda - pobeda (poznata kao win-win situacija) – najprihvatljivije rešenje jer zadovoljava potrebe svih uključenih strana – svi dobijaju više nogo što gube. Do ovog ishoda se dolazi dobrim uvidom u ono čime raspolažu sve strane i čega mogu da se odreknu a šta im je jako potrebno.

Poraz - poraz - kad je u pitanju povlačenje onda ili jedna ili obe strane odustaju, jedna ili druga strana unište mogućnost dostizanja cilja ili obe strane pasivno posmatraju događaje.

Poraz – pobeda -  Kompromis je jedna varijanta jer podrazumeva podelu interesa i svako nešto gubi, odustaje od nečega. Druga varijata je takmičenje u kome je jedna strana potpuno poražena verbalnim ili fizičim nasiljem ili dominacijom. Dešava se ili kada jača strana nametne volju, kada slabija odustane ili kada treća strana odluči na osnovu slučajnih kriterijuma ko je pobednik (arbitraža). 

Insert iz filma “The Negotiator” gde Samuel L. Jackson glumi Danny Roman-a, koji je i sam vrhunski pregovarač a uzima taoce jer veruje da mu u policiji nešto “smeštaju”. U ovoj sceni pregovarač sa kojim želi da razgovara nije tu, već je tu neki koji ga menja. U njegovoj reakciji sem besa, naćićete neke savete iz obuke za pregovarače.

 

Postoje osobe koji su iz određenih razloga veoma teške za dogovor pa se izdvaja deset tipova teških pregovarača:

Tenk – navaljuju, umeju da budu jako agresivni u nametanju da se proces završi, nastoje da kontrolišu pregovore.
Snajper – strateg, ruga se i ponižava i na taj način pokušava da ostvari kontrolu.

Sveznalica - poseduje znanja i kompetenciju po mnogim pitanjima i pokušava da reši pregovore kako je unapred zacrtao.

Onaj što misli da sve zna - barata žargonom, pretruje, oseća se pozvan da uvek da mišljenje, harizmatična osoba koja traži pažnju.

Granata - iz uverenja da ga niko ne ceni ovaj pregovarač je u konstantnom buntu.

"Da" osoba - slaže se sa svim zahtevima, može preuzeti i više nego što može ne razumevajući ozbiljnost onoga čega se prihvatila.

"Možda" - plaši se odlučivanja, posledica i izbegava da donese odluku. 

"Ništa" osoba - usmerena na zadatke kada teži perfekcionizmu u nesavršenom svetu ili je usmerena na ljude pa se povlači da ne povredi tuđa osećanja.

"Prenemagač" - slabo može da dokuči šta bi moglo i trebalo biti ali lako vidi zamerke onom što je bilo ili onim što jeste.

Moć je u svojoj suštini mogućnost da utičemo na druge ljude, to je kapacitet da utičemo na ponašanje drugih ljudi. Taj uticaj se može ostvariti na razne načine autoritetom, novcem, resursima koji drugima trebaju, legitimitetom (osobi je poverena moć) ili prinudom. Moć igra značajnu ulogu u konfliktima jer utiče na odabir strategija rešavanja konflikata ali je i čest uzrok nastanka sukoba. Na primer potreba jedne osobe da vlada grupom može da ugrozi potrebu druge osobe koja već vlada tom grupm ljudi. Ukoliko se konflikt konstantno rešava  strategijom nadmetanja (dominacije) od strane onoga ko ima moć, to stvara kod druge strane ili pokornost ili bunt, otpor i neposlušnost.

Nasilje je pojam koji se neretko vezuje za konflikte.

Nasilje nekada može biti i jedini način da se konflikt prekine i to je situacija kada je on toliko daleko odmakao da se treća strana umeša nasilno da prekine konflikt pa se tek onda može pristupiti konstruktivnijem načinu rešavanja konflikta. To je faza u kojoj prevladavaju emocije kod obe strane, logke i inteligenicje nema a jedini cilj je uništenje protivnika. Bez želje za ulazak u politički raspravu ne(opravdanosti) NATO bombardovanje naše zemlje navodno je imalo to za cilj: da prekine konflikt da bi se mogli započeti pregovori. Ovo nije jedini primer ovakve intervencije u svetu. Problem sa ovim rešenjem, nasiljem kao rešenjem je što sve strane gube. Kada konflikt postane borba ne sve ili ništa, emocija koja dominira je bes a u ponašanju obično agresivnost. Ona se definiše kao reakcija na frustraciju – prirodna reakcija na to što nas neko ugrožava. Kao agresivno ponašanje može se tumačiti i energično ponašanje u svom interesu. Druga vrsta agresivnog ponašanja je motivacija da se neko uništi, povredi, da mu se nanese šteta. Ovo drugo je agresivno ponašanje u negativnom smislu jer potpuno zanemaruje drugu osobu i njena prava i potrebe. Neki autori dele ovakvo ponašanje na agresivnost koja je svrha sama sebi: produkt je besa i cilj joj je pražnejnje besa. Primer bi bio muž koih uhvati ženu u prevari i ubije je. Druga vrsta je instrumentalna agresivnost. To je slučaj kada je agresivnost samo sredstvo za postizanje nekog cilja. Većina ratova su ove prirode: vojske ratuju i ubijaju se međusobno radi postizanja nekog drugog cilja – osvajanja teritorije ili resursa. Teroristički napadi su takođe instrumentalne prirode. Možda njaupečatljiviji slučaj agresivnosti ove vrste u novije vreme jeste slučaj Brejvika koji je ubio 77 mladih ljudi u Oslu i na ostrvu Utoja 2011. godine ljude ne bi li postigao neke “više” ciljeve. Naime on je napade izveo jer se Norveška država otvorila mutikurturalizmu i muslimanskoj migraciji to su prema njegovoj teoriji učinili “domaći izdajnici” dok je on pripadnik reda vitezova Templara srednjovekovne hrišćanske organizacije koje je učestvovala u Krstaškim ratovima. Autorka bloga je našla njegov tzv. Manifesto koji traje 12 minuta ali nije uspela da ga gleda duže od 12 sekundi pa se odlučuje da prosledi informaciju da on postoji na netu a njegova suština je mržnja prema drugima, fašizam. Suština je u instrumentalnosti njegovog akta. Počinio ga je navodno zbog postizanja svojih ciljeva.
Iako se ubice obično regrutuju iz prve kategorije agresivnih: u nastupu besa napadaju ili ubijaju Brejvik je dokaz da to ne mora biti uvek tako. Brejvik je čak tražio, goodinu dana kasnije, da mu se za počinjena (zlo)dela dodeli medalja.

 

Alkohol je u tesnoj vezi sa agresivnošću pa i konfliktima. Možemo reći da je u više od pola situacija gde dolazi do nasilnog razrešavanja konflikta prisutan alkohol. Američko društvo psihologa je istraživanjem utvrdilo da 50% ubistava i 55% kućnih svađa prati upotreba alkohol ili kod počinioca nasilja ili kod žrtve. Sa nasilničkim ponašanjem situacija je  uglavnom sledeća: nasilnici ne znaju da svoj bes i agresivnost emocionalno kotrolišu niti znaju drugačiji način ponašanja, rešavanja konflikta. Zbog ove činjenice u školama se često sprovode programi protiv nasilja gde se ovakva deca uče kako da komuniciraju i kontrolišu svoje emocije a u jednom broju slučajeva ove nove veštine vode i promeni, tačnije manje izraženom nasilničkom ponašanju.

Sada znamo koji su sve ishodi konflikata kada se on rešava. Kada se ne rešavaju konflikti vode eskaliraju i prelaze u nasilje koje ne ostavlja mogućnost korišćenja bilo kakvih produktivnih tehnika. Konflikti se ne rešavaju sami od sebe, ne prolaze. Zato nije loše znati nekoliko praktičnih saveta o tome kako lakše izaći iz konfliktnih situacija.

Praktični saveti

Konflikti se ne mogu izbeći. Najčešći savet protiv nerviranja i za zdravlje na koji nailzimo je “Izbegavaj konflikte i stres”. Naravno ovo je lepo u najboljem mogućem svetu ali mi ne živimo u takvom pa teško možemo da emiminišemo sve izvore stresa i izbegnemo svaki konflikt od porodičnih, preko onih na poslu pa do nepristojnog čike u radnji. Zato se ne trudite da izbegnete konflikte nego da naučite da ih efikasnije rešavate. Razvijajte sebe  smislu da budete tolerantni na različitosti posebno kad vas one ni najedan način ne ugrožavaju, razvijajte socijalne veštine, načine komunikacije sa ljudima, probajte da razumete pre no što osudite, budite spremni na dogovore i pregovore sa ljudima sa kojima ste u kontaktu.
Informišite se o stilovima rešavanja konflikata, primenjujte različite stilove u zavisnosti od situacije, izbegavajte takmičenje kao stalni stil, koristite strategiju saradnje kad god je moguće. Ne postoji idealan način da se sukob reši ali uvek postoji dobar način da se to učini.
Konstruktivan pristup rešavanju konflikata podrazumeva:

-       Empatiju i decentriranje. Probajte da vidite situaciju iz ugla druge osobe, pokušajte da osetite kako se ona oseća i šta misli. Stavite se u njen položaj.

-        Isključite emocije. One u ovakvim situacijama smetaju logičkom rasuđivanju i nemaju nikakvu korist sem što svemu daju dramatičan ton. Možda je u televizijskoj emisiji zanimljivo gledati burne reakcije svađa u španskim serijama ali u životu sa takvim pristupom ništa ne dobija.

 

-        Govorite jasno i precizno i o tome šta mislite i o tome šta osećate. Setite se ledenog bega sa početka teksta i svega onoga što drugoj strani nije poznato. Treba reći: “Jako sam besna kad kasniš jer ja mislim da kad nekog poštuješ, nećeš ga ostaviti da te čeka pola sata.” To ima dobar efekat jer je jasno i govori drugome šta nam smeta i kako se osećamo a ne vređa ga. Mnogo je efikasnije od: “Ti si debil koji e zna da dođe na vreme!”

-        Ako imate zahteve ili očekivanja precizno ih formulišite. Možda vaš momak ne zna da vi smatrate da je normalno da vam kupi poklon za novu godinu pa to očekujete od njega. On neznajući to ne čini a vi umesto da kažete da ste očekivali ćutite iz protesta tri dana ili vičete na njega što nije dobro zaklopio  margarin.

-        Ako izravnog rešenja nema nađite altenativne načine za rešavanje problema.

-        Slušajte sa empatijom, koristie JA govor, ne vređajte pokažite poštovanje.

-        Nemojte bežati od svoje odgovornosti. Ako niste direktno krivi za konflikt svakako imate udela u njegovom rešavanju.

- Slušajte sagovornika, zainteresute se za njegovu priču, 

ne prekidajte, ne ignorišite ga, ne optužujte ga da je loš već pričate o postupcima koji vam smetaju.

Za kraj ove priče setimo se poznatog starog filma "Rat u kući" gde je konflikt supružnika doveden do pravog usijanja.