Iskopčavanje ili naše turn off dugme

Nakon ustajanja rano ujutru da bi uhvatio prevoz do posla, osmočasovnog rada u uslovima gde je buka, na poslu koji uključuje rad sa ljudima, mladić odlazi na rođendansku žurku na koju je obećao da će svratiti. Tamo je muzika, graja, mnogo novih lica a on priča sa jednom veoma lepom devojkom o temi koja mu je zanimljiva. U toku njihovog razgovora on zatvara oči ali mu se treptaj produžava pa više i ne deluje kao treptaj već deluje da on neko vreme žmuri. Devojka ubrzo odlazi pod izgovorom da mora u toalet.

Novinarska redakcija. Čuju se telefoni, žamor, zvuk snimaka sa interneta, najnovije vesti sa radija, svetlo je, na zidovima ima mnogo fotografija, polepljenih članaka, uramljenih diploma, pravila ponašanja, slika. Novinar dočekuje gosta koji ulazi u redakciju i pogled mu stalno šeta, gost gleda ljude, njihove stolove, okreće pogled kada zazvoni telefon i deluje kao da ne može da se usresredi. Novinar se čudi jer prilikom ranijeg viđanja njegov gost nije delovao ni blizu ovako smušeno.

Ženi javljaju na 

posao da je njen stan zahvatio požar. Ona odmah kreće i brzo stiže pred zgradu. Još uvek kulja gust crni dim. Žena snažno zažmuri i pokriva oči šakama.

Niti je mladić nezainteresovan za devojčinu priču, niti je gost novinara smeten a nije ni žena koja stoji ispred zgrade u plamenu tužna – ona će to biti tek kasnije. Sva tri primera su primeri iskopčavanja radi smanjenja stimulacije. Iskopčavamo se, tačnije prekidamo prijem signala iz spoljašnje sredine onda kada je suviše neprijatan, strašan ili kada je sredina preterano sitmulativna za nas. Onda kada nam priliv informacija predstavlja stres. Nekada to činimo svesno a nekada nesvesno.

Traganje za pojmom iskopčavanja učenicima se može dati kao zadatak kada se uči o opažanju i oganičenjima čula, ali može i kod lekcije: “Značaj emocija za metalno zdravlje”, jer je ovo pojam blizak i neodvojiv od pojma stresa. Još jedna tema sa kojom je u vezi je “Komunikacija kao vid socijalne interakcije” i to u smislu uslova u kojima je komunikacija neuspešna.

Mi se koristimo signalima i simbolima u komunikaciji sa društvom i ravnoteža između primanja i davanja signala se može pomeriti u oba pravca. Možemo imati manjak signala koje primamo pa ćemo potražiti ljudsko društvo ali možemo biti u situaciji da primamo više signala nego što nam prija. U drugom slučaju trudimo se da smanjimo dotok signala odnosno iskopčavamo se. To možemo činiti na više načina.

Povlačenje. Odlaskom, fizičkim sklanjanjem iz situacije koja nam smeta. Odlazimo van dometa neprijatne stimulacije.  Nekada se dešava i tzv. beg u bolest tačnije čovek izlaz nesvesno potraži u bolesti i onda se radi lečenja povlači iz društva. Tako ga jake glavobolje, bolovi u leđima ili slične boljke teraju na odmor i stavljaju znak “ne uznemiravaj” na vrata zatvorenih soba.

Nervni slom. Kada se čovek odluči da trpi stimulaciju koja prevazilazi njegove kapacitete siguran ishod, nakon manje ili više vremena je takozvani “nervni slom” ili nervno rastorjstvo koje sledi usled preopterećenja, produženog delovanja stresa na organizam.

Lekovi i droge. Neki ljudi pribegavaju korišćenju lekova za smirenje koji veštački smanjuju napetost. Droge i alkohol takođe mogu zamagliti situaciju na neko vreme pa je olakšati ali stvaraju zavisnost pa nisu dobro rešenje.

Jedan od ishoda može biti i meditacija, svojevrsno odvajanje od stvarnosti, povlačenje u svoje misli, fokusiranje na unutrašnje stanje “isključivanjem” spoljašnjih stimulacija.

Ovo su ekstremni postupci iskopčavanja ali ima i svakodnevnih. Stres je stanje koje nastaje kada su pred organizmom takva prilagođavanja koja od njega zahtevaju veliki i/ili produženi napor. Stresori su događaji koji izazivaju stres a postoje tri velike grupe stresora.

1.      Kataklizmični događaji. To su veliki, snažni događaji u vidu poplava, požara, snažnih vetrova ili saobraćajnih nesreća. U novije vreme i terorističkih napada. Ovo su događaji koji izazivaju veliki napor da se čovek prilagodi novonastaloj situaciji, dakle stres (pritisak na organizam) je veliki. Ipak dugoročno gledano ovaj tip stresa ima manje razorno dejstvo nego neki stresovi koji izgledaju bezopasnije jer su manjeg intenziteta. Jedno od objašnjenja za ovakav efekat je to što kada prođe ovakav veliki stresan događaji znamo da smo najgore prošli i razrešenje situacije je jasno (već se se dogodilo što je trebalo), nema neizvesnosti pa se okrećemo oporavku.

2.      Lični stresori. Uključuju događaje kao što su smrt ili bolest roditelja ili bračnog partnera, gubitak posla, neki značajan lični neuspeh ili čaki neki veliki pozitivan događaj. Poznata je scena iz filma “Tesna koža” kada glumac Nikola Simić koji igra lik Pantića završava u bolnici jer dobija zgoditak na igri Loto. Autorki ovog bloga poznat je slučaj oca koji je zanemeo na nedelju dana po dobijanju radosne ali šokantne vesti  da mu je žena trudna i nosi trojke.

3.      Stresori iz pozadine. To su svakodnevni stresovi, manjeg inteniziteta ali konstantni, dugotrajni. Dobra engleska reč za tu pojavu je “daily hassles”, za koju bi možda najbliži prevod bio svakodnevna gnjavaža. Tu spadaju loši odnosi pa tako i trzavice u braku ili na poslu, čekanje u redu u bakama i poštama, saobraćajna gužva ili zastoj, život u velikim zajednicama bez privatnosti. To su te manje iritacije koje stalno iznova i iznova doživljavamo i to svakodnevno. One imaju kumulativno dejstvo i mogu da ostave velike posledice po fizičko i mentalno zdravlje nekada ga više oštećuju nego jedan veliki stresni događaj. 

Ljudi na stres reaguju biološki i psihološki i potrebna je i biološka i psihološka adaptacija da bi se stres savladao. Na temu stresa prešli smo zato što je pojam iskopčavanja vezan za izloženost stresu, tačnije velikoj količini društvenih signala koje treba obraditi. Tako stižemo i do kapaciteta za obradu informacija koji je takođe ograničen. Kako ljudi obrađuju informacije iz spoljašnjeg sveta?

Prema teoriji kognitivne obrade informacija svi podaci koje prikupe čula ne idu u dalju obradu i već tu se vrši selekcija – ono što je važno ide u kratkoročno pamćenje da bi se samo deo informacija (opet onih) koje imaju značaj za nas kodiranjem, osmišljavanjem ili ponavljanjem premestile u dugoročnu memoriju. Tačnije zapamtile. Iz dugoročne memorije prema potrebi bivaju “izvučene” i korišćene ponovo u kratkoročnoj ili kako je još nazivaju, operativnoj memoriji.

Ono što je bitno za naš slučaj je da sve ove memorije imaju ograničen kapacitet, mi ne možemo primati i obrađivati beskrajno puno informacija u isto vreme. Zato se, kad se “sistem” susretne sa suviše podataka za obradu dešava da dolazi do povremenih isključenja, tačnije iskopčavanja.

Gore navedena iskopčavanja su drastična vezana za velike stresore, postoje i manje darmatična i nesvesna iskopčavanja koja se obično prepoznaju po pogledu a vezuju za te manje pozadinske stresore. Oči su čulo koje je čoveku dominantno, prema nekim trvrdnjama 90 posto svih informacija kojima raspolažemo dolazi sa čula vida. Kada prekinemo dotok informacija sa ovog čula, možemo privremeno da odahnemo. Tako je za ljude a i decu posebno karakteristično da kada je veliki priliv slika i zvukova stavljamo ruke na lice, žmurimo.

Prvi vid iskopčavanja smo opisali u primeru sa mladićem. To je zatvaranje očiju koje treba da bude treptaj ali oči duže vremena ostaju zatvorene i nekoliko sekundi čovek je iskopčan. Ovo može da bude namerna, svesna ili nesvesna radnja. Međutim ima nekoliko sigurno nesvesnih iskopčavanja.

Evazivan pogled kao iskopčavanje imamo kad osoba ne gleda sagovornika nego sa strane u jednu tačku. Nemiran pogled je sledeća nesvesna radnja a prepoznaje se po nemogućnosti da osoba zadrži fokus, da gleda duže u jednu tačku nego joj pogled luta čas na jednu čas na drugu stranu u kratkim vremenskim razmacima. Treperav ogled je onaj kod koga se kapci brzo otvaraju i zatvaraju i izgleda kao da osoba ne uspeva ni da zatvori ni da otvori oči i drži ih u tom položaju.

Kada ljudi dožive veliko razočarenje u ljudsko društvo i druželjubivost jer su doživeli velike stresove u porodici ili sa prijateljima, možda i na poslu oni nekad osećaju da ne mogu da učestvuju u socijalnim odnosima.  Neki ljudi jednostavno ne mogu, nemaju volje da se angažuju lično (“da sebe daju”) u socijalnim razmenama. Nekada je ovo razočarenje toliko da se ljudi povlače iz društva. Ovo može da rezultira tolikim povlačenjem da postaje stil života i dolazi do mentalne bolesti ali ne mora ima manje drastičnih ishoda. Na primer u turizmu su poznata eskepistička putovanja na koja ljudi odlaze da bi pobegli (escape – beg na engleskom jeziku) od nečega što ih uznemirava i tišti ili od stresnog načina života. To su putovanja na koje ljudi odlaze sami, bez poznatog društva i na usamljena mesta što dalje od civilizacijskih pritisaka.

Čovek je po prirodi društveno biće. Ova toliko puta rečena i ispisana rečenica u stvari znači da mi negde u sebi urođeno težimo za drugima, kako za samim njihovim prisustvom (gregarni motiv) tako i za povezivanjem sa drugima (ostvarivanje ljubavnih, prijateljskih, porodičnih veza) ali i za time da nas drugi vole i da mi damo ljubav, podršku i razmevanje drugima. Ovo su motivi i njihovo nezadovoljenje dovodi do manje ili više ozbiljnih posledica. Sam, čovek može i da izgubi razum. Sam nedostatak stimulacije čula, dakle fizičke stimulacije neizdrživ je. Pokazatelj su takozvane gluve sobe u kojima nema nikakvih zvukova, čovek sedi sam u mraku bez vizuelne stimulacije i nikakve zvučne stimulacije i vrlo brzo počinje da oseća posledice. Javljaju se panika, konfuzija pa i halucinacije. Što se tiče stimulacije od strane drugih ljudi, o njenom značaju govori i činjenica da je samica, izolacija od drugih ljdi najteža kazna za čoveka. 

Jedan od boljih prikaza čovekovih stanja kada je sam dat je u filmu "Cast Away" gde glavni lik koga tumači Tom Henks završava na pustom ostrvu nakon pada aviona i tamo ostaje dugo, potpuno izolovan.

I pored toga što su ovi motivi jaki a neki imaju organsku osnovu čoveku je potrebno vreme samo za sebe, samoća i prestanak socijalne stimualcije. Ljudi imaju problem da misle, pamte i rasuđuju kada su izloženi preteranoj socijalnoj stimulaciji i zato se povlače u samoću kada treba da nešto urade sa velikom koncentracijom ili kada žele da se odmore.

Ova stanja razočarenja ili želje za povlačenjem su nekad inspiracija za umetnička dela. Jedna od pesama koje govore o takvom jednom povlačenju, usled razočarenja u ljubavi je pesma benda Riblja Čorba gde stihovi upravo govore o želji za povlačenjem od ljudi:

“Nisam dripac i probisvet

Ni zbog čeg nije me stid

Imam svoj mali svet i oko njega kineski zid. ”

 

Kada se naš sagovornik iskopčava mi te signale primamo ili svesno ili nesvesno i komunikacija ima taj neprijatan ton – mi se pomalo ljutimo. Ipak osoba koja se iskopčava može to da čini ne zbog nas nego zbog opšte socijalne situacije koja je suviše stimulativna. Ono što stvara neprijatnost je kontradiktornost, činjenica da osoba šalje signale da se trudi da sluša ali i one koji govore da želi da se povuče iz našeg društva iz nekog razloga. Međutim iskopčavanje treba “dozvoliti” i sebi i drugima. To je simboličan beg, kratki predah od društvenih “tiranija” i odgovornosti na koje život u društvu nagoni. Iskopčavanje makar na tren pruža samoću, mir, kratak susret sa sobom. Ono je nužno i služi nam da se odmorimo, saberemo i razbistrimo misli.