Rad u prosveti, u poslednje vreme, usled loše sprovedenih reformi, pobrkane priče o pravima i obavezama učenika i profesora i opšte degradacije vrednosti znanja, nije baš uvek praćen velikom satisfakcijom. Sreća je što su deca, tačnije tinejdžeri sami po sebi neverovatno zanimljiva i dobra ekipa koja uvek iznenadi. Ovo je priča o tome kako je grupa učenika iz moje škole pričajući priču o veri u snove, pomogla svojim trudom i ponašanjem da se nekoliko malih ali velikih snova zaista ostvare.
U toku prošle godine učenica drugog razreda gimnazije Tara, došla je da pita da li bi im ja pomogla da nešto organizuju. "Uskoro će nova godina a kriza je mnoga deca neće dobiti poklone. Imamo ideju da skupimo stare igračke i napravimo poklone za siromašnu decu da i njima dođe Deda Mraz." Posle ovih reči naravno da je moj odogovr bio da! Međutim prošle godine to se izjalovilo i učenici su zbog obaveza na polugodištu odustali od akcije.
Ove, 2012. godine oni su se opet pojavili sa istom idejom i ovoga puta školski Deda Mraz je obradovao grupu dece iz osnovnih škola opštine Žabalj poklonima ali to nije bilo sve što su deca dobila.
Prvo smo organizovali prikupljanje igračaka u školi preko knjige obaveštenja i prve igračke su počele da stižu u biblioteku, za prikupljanje spremne kutije su počele da se pune. Jako je lepo i velikodušno od svih učenika i profesora naše škole koji su se potrudili, pregledali i doneli svoje igračke na poklon. Pošto je "ofanziva" krenula i preko fejsbuka poruke u mom inboksu nekad su bile komične, na primer: "Profesorka sutra donosim bombu igračaka!" Donetih igračaka bilo je sasvim dovoljno da se naprave bogati paketići uz slatkiše koje je donirala škola, tačnije direktor Miodrag Janjoš. Pošto se profesorka srpskog jezika i književnosti Jelena Medić našla nekoliko puta usred dogovora o pravljenju paketića učenici su poželeli da im pomogne oko pravljenja predstave koju bi izveli na dodeli paketića. Profesorka im je našla tekst, zajedno su pravili kostime i angažovali se na probama koje su bile užurbane jer je ideja o predstavi sinula u zadnji čas! Usledilo je pakovanje igračaka sa profesorkom Medić, prikupljanje spiskova dece iz osnovnoh škola u opštini i dogovori sa njihovim nastavnicima o dolasku u našu školu. Trebalo je misliti na hiljadu sitnica, od kesa za poklone do brade za Deda Mraza. Maske za učesnike napravili su u saradnji sa profesorom likovnog, Mladenom Kanazirom.
Osvanuo je i dan premijere 27.12.2012. godine. Došli su gledaoci, njih petnaestak sa svojim nastavncima i objavili nam da su jako jako srećni da ih se neko setio, da su uzbuđeni zbog poziva i da jedva čekaju da vide šta smo im priredili. A glumci, svirači i pevači škole "22. oktobar" počeli su predstavu i zasijali. To nije bila obična predstava već dar od srca, to je bila dobra volja i lepe želje pretočene u priču o Družini kiše.
Kažu da su nam mladi nezainteresovani i malodušni, da je kriza morala velika posebno u populaciji mladih ali ja verujem da ovakvi događaji treba nas odrasle i "dobre, neiskvarene" da zamisle da možda nismo mi ti koji im dajemo malo šansi? Da nismo mi ti koji ne hvalimo ovakve dobre i lepe poduhvate nego se bavimo samo "lošima"(mada nema loše dece već samo dece sa teškoćama) i njihovim delima? Da nismo mi ti koji svojim primerom ne dajemo ideju, inspiraciju i dobar model koji bi oni kopirali? Možda jesmo sve to ali je lakše reći kako nam je mladost promašena. A sigurno da nije!
Nakon predstave mali i malo veći ljudi su se družili, pričali i još malo pevali zajedno. Tu atmosferu i osmehe u njihovim očima je nemoguće je opisati jer to se mora doživeti. Zadovoljstvo davanja, kada se za trud vrati osmeh ili sreća na licu drugoga nije opisivo rečima.
Moje je veliko zadovoljstvo da sam mogla biti logistika ovom Događaju, što sam predavala i predavaću ovim učenicima, što imam koleginicu koja će da pokloni svoje slobodno vreme da bi pomogla, što imam direktora koji želi da podrži i pomogne ovakve inicijative i što postoje kolege koje su nas sve vreme podržavale i bodrile! Tolika količina pozitivne energije priliči jedino Novoj godini i Deda Mrazu u svakom od nas.
U jednoj prelepoj zemlji pored jedne reke, a odmah iza jednog brda nalazi se šumica u kojoj živi jedan meda i jedan slatki medvedić. Njih dvojica su nerazdvojni prijatelji. Kada meda i medvedić, na primer, krenu da beru kruške oni uvek idu zajedno u paru i gde god krene meda eto ti i medvedića za njim. Inače, medvedić je jako pametan i vredan, ali retko kad dobije priliku da nešto kaže i pokaže.
Svakog vikenda, ova dva prijatelja, na obližnjoj šumskoj pijaci, prodaju kruške koje su sakupili u toku nedelje. Međutim, jedne noći meda usni san o jednom plavokosom dečaku koji u ruci nosi kutiju šibica i glasno peva sledeću pesmicu:
Izvolite prodajem kutijicu sa malo kiše,
U nekim mestima je nema više,
Zato kupite kutijicu sa malo kiše.
Kada se probudio, meda je svoj san ispričao medvediću i obojica su se složili da to nije običan san.
- Svaki san nešto znači. Ti si mali medvedić pa ti se može učiniti da to nije tačno, ali zapamti ovo: Snove sanjamo svaki dan i oni se ostvaruju ako verujemo u njih. A ja verujem. – reče meda.
- A jel mogu ja nešto da kažem? – upita medvedić.
- Sačekaj samo da ti još ovo kažem. Od sutra nećemo više prodavati kruške, već ćemo prodavati kišu. I videćeš, jednog dana, naš san će se ostvariti. Najvažnije je da budemo istrajni i vredni u našem poslu.
I tako su meda i medvedić počeli da skupljaju kišu u kutijice šibica koje su vikendom prodavali na maloj drvenoj tezgi. Pored tezge ležao je jedan mačak koji je grickao parče slanine.
- A zašto ti ništa ne radiš, nego po ceo dan ležiš i grickaš tu slaninu?- upita meda mačka.
- Nekada sam i ja radio. Bio sam sluga kod jedne nezgodne gazdarice. - reče mačak.
- A zašto je gazdarica bila nezgodna?- upita meda.
- Evo zašto: Prvoga dana ulovio sam jednog miša, ali gazdarica nije bila zadovoljna. Tražila je da sledećeg dana ulovim dva miša. Drugog dana ulovio sam dva miša, ali gazdarica opet nije bila zadovoljna. Tražila je tri miša. I tako sam svakoga dana lovio sve više miševa dok ih nisam sve pohvatao. Onda sam ostao bez posla. Gazdarica mi je dala otkaz. - tužno reče mačak.
- A jesi li dobio otpremninu?- upita meda radoznalo.
- Jesam, bilo je u naturu: dva puta po turu. - reče mačak.
- To baš i nije lepo sa njene strane. – odgovori meda.
- Meni i medvediću je potreban još jedan drug koji bi skupljao kišu. Ti si vrlo spretan mačak i bio bi nam od velike pomoći, uz to mogao bi i da ostvariš neku želju, ukoliko je imaš. – reče meda.
- Naravno da imam želju. Voleo bih da jednoga dana imam kuću od slanine. – odgovori mačak.
- E pa onda smo se dogovorili, možeš uzeti ove kutijice šibica i početi sa skupljanjem kiše. I, jednoga dana, tvoja želja će se ostvariti. – reče meda.
I tako je mačak počeo da skuplja kišu. Svakoga dana je radio i bio je veoma vešt. Nije bilo te kiše koja bi mu pobegla. S osmehom je donosio kutijice kiše koje su meda i medvedić prodavali. Međutim, niko nije želeo da kupi kišu. Jednom je jedan trgovac došao do tezge i počeo da priča ovako:
- De, de, de da vidim šta ovde imamo. Kiša na prodaju? To nikome ne treba. Proputovao sam svet uzduž i popreko i video sam da svuda pada kiša. Čak i u pustinji pada kiša. Kome mislite da prodate kišu? Treba da znate da vam kišu niko neće kupiti. – reče trgovac.
- Ali ja sam sanjao jedan san...- reče meda, a trgovac nastavi dalje:
- Znam sanjao si san i misliš da će se ostvariti. Ali u snove veruju samo deca, a odrasli znaju da su snovi izmišljotine koje se ne ostvaruju.
- A jel mogu ja nešto da kažem?- upita medvedić.
- Sačekaj samo da još ovo kažem. Bolje vam je da prodajete kruške kao nekada. One su vrednije od kiše. Što pre donesete odluku biće vam bolje – reče trgovac i nastavi dalje svojim putem.
Međutim meda, medvedić i mačak nisu želeli da prodaju kruške kao nekada. Oni su verovali u kišu.
- Jednoga dana mačak je, skupljajući kišu, naišao na jednog petla koji je kukurikao neku čudnu pesmicu. Pošto su se upoznali, mačak je predložio petlu da ga upozna sa medom i medvedićem. Kada su stigli u šumu mačak reče medi:
- Medo, vidi koga ti dovodim! Još jednog druga za našu družinu kiše, našao sam ga na polju dok je slobodno šetao.
- A zašto ti samo šetaš po poljima i ništa ne radiš?- meda upita petla.
- Nekada sam i ja radio. Kukurikao sam na jednom bogatom imanju i to svaki dan. Onda sam došao na ideju da probam da svaki drugi dan kukuričem i video sam da niko zbog toga na mene ne urliče. Onda sam probao da svaki treći dan kukuričem i video sam da niko zbog toga na mene ne urliče. Na kraju sam prestao da kukuričem i ljudi su to primetili i odlučili su da kupe jedan digitalni sat. Tako sam dobio otkaz. – reče petao.
- A jesi li dobio otpremninu?- upita radoznalo meda.
- Nisam, mada su hteli da daju metlu dva puta po petlu. – odgovori petao.
- To baš i nije lepo sa njihove strane. – odgovori meda.
- Meni, medvediću i mačku je potreban još jedan drug koji bi reklamirao našu kišu. Ti si veoma dobar pevač i bio bi nam od velike pomoći, uz to mogao bi i da ostvariš neku želju, ukoliko je imaš. – reče meda.
- Naravno da imam želju. Voleo bih da jednoga dana imam svoj kokošinjac sa kokama. – odgovori petao.
- E pa onda smo se dogovorili, možeš početi da putuješ po ovoj prelepoj zemlji i da kukuričeš o našoj kiši. I, jednoga dana, tvoja želja će se ostvariti. – reče meda.
I tako je petao putovao po zemlji i kukurikao sledeću pesmicu:
Kukuriku, kukuriku,
dan je novi na vidiku!
U šumici, pored tezge miša,
prodaje se u kutijici kiša.
Vrlo je povoljno da znate,
svratite da probate!
Međutim, niko nije hteo da kupi kišu. Dani su prolazili i prolazili, ali se ništa nije dešavalo.
Jednoga dana, sasvim iznenada, u šumicu je došao jedan seljak. Odmah je pronašao tezgu oko koje je stajala družina kiše.
- Da li vi prodajete kišu? – upita seljak.
- Da, mi prodajemo kišu. – odgovori jednoglasno družina kiše.
- Čuo sam reklamu i došao sam da proverim. Ja sam, inače, iz jednog sela koga stalno zaobilazi kiša. Još se nije desilo da u našem selu padne kiša. Ukoliko vi stvarno imate kišu, ja bih vas bogato nagradio. Po džak para svakome. Šta kažete?
- Evo izvolite. Ovo je kutijica kiše. Potrebno je samo da je otvorite i u vašem selu pašće kiša. Izvolite.- meda ponudi kutijicu šibice seljaku.
- E pa onda družino, evo svakom po džak para. Trošite po svojoj želji i volji. – reče seljak i veselo ode u svoje selo.
- Šta ćeš uraditi sa džakom para? – upita meda mačka.
- Ja ću napraviti kuću od slanine. – odgovori mačak.
- A ti? – upita meda petla.
- Ja ću napraviti svoj kokošinjac sa kokama. – odgovori petao.
- A ti medo, šta ćeš ti uraditi? – upita mačak.
- Da, stvarno medo, šta ćeš ti uraditi? Nikad nam nisi rekao svoju želju. – reče petao.
- Ja ću svoj džak para dati jednom dečaku, koji piše za decu, da napiše priču o nama. Voleo bih i da ostala deca čuju priču o družini kiše, o snovima i željama koje se ostvaruju. -reče meda.
- A jel mogu ja nešto da kažem? – upita medvedić.
- Ajde sad reci! – rekoše meda, mačak i petao u glas.
- Snovi su lepi i ostvaruju se ukoliko verujemo u njih. – reče medvedić.
Čiča Miča i gotova priča
Devojčica koja kiti jelku - Anastasija Milaković
Devojčica koja sumnja u snove - Tara Tepić
Naratori - Nataša Janković i Aleksandra Tomić
Medu je igrao - Miroslav Apić
Medvedića je igrala- Olivera Zagorac
Mačku je igrala - Željana Adamović
Trgovca je igrala - Marina Kalajdžija
Seljaka je igrao - Aleksandar Trninić
Petla je igrao - Jovan Peškanov
Dečak koji telefonira - Nebojša Janković
Pevajući irvasi: Panić Mirjana i Olivera Sapanjoš
Dečak iz medinog sna: Branislav Čonkić
Deda Mraz je bio: Luka Tomica
Tekst odabrala i adaptirala: Jelena Medić
I za kraj jedna od mnogih mudrosti Mike Antića:
"Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željen tek ako želi - I ako sebe celoga damo, tek tada i možemo biti celi."
Нема коментара:
Постави коментар