GoodLife savet: Kad je najteže, ugasi motor

U susret članku o strahu i anksioznosti progovorićemo reč dve o jednom dobrom načinu da sačuvamo svoje psihičko zdravlje. Da se odbranimo nesporazuma, poraza, briga za naše bližnje i sebe, strepnje od budućih dešavanja potrebno je učiniti nešto na oko jako teško, skoro neizvodljivo ali prilično logično i blagotvorno. Treba sve to što nas muči i tišti s vremena na vreme jednostavno staviti sa strane. Dići ruke. Ostaviti na čekanje. Što bi braća englezi rekli let it go, set it free.

Brige i problemi koje imamo sa sobom i drugima su sastavni deo naših života. Od njih se ne može pobeći niti bi to bilo za nas dobro. Oni su tu da nas ojačaju, naprave veštijima i mudrijima. Oni su tu da nam okrenu život naopačke da bi mogli da ga gradimo ponovo. Oni su tu da iznova procenimo sebe i pratimo svoj lični rast i razvoj, tu su i da povremeno proberu ljude iz naše blizine pa neke koji nisu spremni da u teškim situacijama ostanu uz nas poteraju iz našeg života a za ljude neke nas snažno vežu. Život bez briga i problema je suštinski život bez izazova, mogućnosti ličnog rasta i učenja o sebi i drugima. Naravno da su problemi ponekada veliki i zastrašujući a strepnje jake ali to ne znači da treba odustati od borbe i predati se. Ipak ni preterivanje u drugu stranu nije dobro, ničemu ne vodi preterano analiziranje briga i problema, ponovno proživljavanje ružnih i stresnih situacija do u nedogled i preopterećivanje ishodima situacija i događaja koji su neizvesni i ne znamo kako će se završiti. Barem na kratko, dan ili dva, nedelju ili 15 minuta treba ostaviti sve muke po strani. To ne znači odustati na i ne raditi na svojim poblemima nego se povremeno odmoriti od njih. Uzeti pauzu. Osloboditi se. 

Ne treba se čuditi ako se posle tih pauza rešenje iznenada pojavi, sazri ili stvari delimično same legnu na svoje mesto. Prilikom odmaranja, pravljenja pauza u mišljenju i analiziranju često pri povratku na objekat razmišljanja imamo novi pogled na celu stvar, novi ugao gledanja ili uočavamo detalje koji su nam uporno promicali ili nam se, hladnije glave, problem čini manje težak i komplikovan. Nekad se ništa od toga ne desi ali dobitak je tu, mi smo se odmorili i regenerisali. Ništa se neće desiti manje ili više sa problemom koji nas muči ako ga ostavimo malo na čekanju. Briga i strahovanje, presipitivanje i predviđanje ishoda koji su nesigurni sami po sebi ništa ne rešavaju samo iscrpljuju čoveka i njegove snage.  Drugi tip aktivnosti potreban je za rešavanje problema i ako se istrošimo, iscrpimo “u prazno” plašeći se nečega čega nema ili nije sigurno da će ga biti mi zapravo umanjujemo šanse da spremni dočekamo poteškoće i efikasno rešimo probleme.
Našu pažnju privukla je priča sa interneta, nažalost nismo u mogućnosti da navedemo autora, koja govori o gore opisanom jednostavnom a efikasnom postupku. U početku biće vam možda teško da poslušate profesora iz ove priče ali ne odustajte lako, vežbajte i na kraju će vam biti lako da se makar pred san oslobodite svog kamena kog teglite okolo, možda već predugo.

"Profesor započe čas tako što uze u ruku čašu punu vode. Podiže je u vis tako da svi studenti mogu da je vide i upita:

- Šta mislite koliko je teška ova čaša?

- 50 g, 100 g, 125 grama - nagađali su studenti.

- Istina je ustvari da ni ja ne znam. I dok je NE izmerimo ne možemo biti sigurni - rekao je profesor. Ali ja sam hteo da Vas pitam nešto drugo. Šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu, recimo nekoliko minuta?

- Ništa! - odgovoriše studenti.

- Dobro. A šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu ceo sat? - ponovo zapita profesor.

- Počeće da Vas boli ruka - brzo odgovori jedan student.

- Tačno. A sada, šta će se desiti ako je držim čašu ovako podignutu ceo jedan dan?

- Ruka će od takvog napora početi jako da vas boli, a moguće je da će vam se ukočiti mišići, možda će vam se ruka čak i paralizovati. I vrlo je verovatno da ćete osetiti potrebu da hitno odete kod lekara.

- Vrlo dobro - nastavio je smireno profesor. - A dok se sve to dešava, šta mislite da li se za to vreme promenila težina čaše?

- Ne! - odgovoriše svi u glas.

- Pa šta je onda uzrok bolu u ruci i grčenju mišića?

Studenti se nađoše zbunjeni. Situacija je ličila na zagonetku i svi zdušno počeše da traže odgovor.

- Šta ja treba da uradim da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji? - nastavi profesor.

- PUSTITE ČAŠU! - čuo se odjednom odgovor iz amfiteatra.

- Daaaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! - poskočio je profesor. - To isto se dešava i sa vašim problemima u životu i sa vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ništa neispravno ili pogrešno. Ali ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vreme osetićete BOL. A ako to radite jako dugo, previše dugo - osetićete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju da radite bilo šta drugo. Vrlo je važno je da razmišljate o određenim događajima ili doživljajima u vašim životima i da izvodite zaključke iz njih, no još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana. Da ih "pustite da padnu" pre nego što utonete u san. Tako ćete sebi uštedeti veliki stres i napor i svako jutro ćete se buditi sveži, vedri i odmorni. Osećaćete se ispunjeni novom snagom i lakoćom da prevazilazite sve životne izazove bez obzira u kakvoj se situaciji našli.

I zato: SPUSTITE ČAŠU NA KRAJU SVAKOG DANA!"

Slobodno! Sve vaše crne misli sakupite i zamislite jednu veliku staklenu čašu. A onda ih sve tu natočite. Zatim pustite času iz ruke, uživajte u tom činu puštanja, oslobađanja. A kada časa lupi o pod i razbije se, kad se problemi otkotrljaju ko zna kuda, vi nećete imati kud. Moraćete mirno da utonete u san.