Strah, anksioznost i fobije

 “Srce lupa kao ludo, čujem ga u ušima, kud god pogledam ne mogu da sagledam ništa, sve se pomera izmiče, beži mi iz zenica i muti se. Dišem ali svakim udahom, umesto da mi se um bistri, sve mi je gore i gore. Misli mi izmiču, lete i jedino što mi se mota po glavi je da ću pasti sad, ovde, na sred ulice, da ću umreti ovog momenta od srčanog udara jer se ovo neće zaustaviti. Noge me sve slabije drže, ruke ne znam ni gde su ali kada hoću da se naslonim na njih ili pridržim za zid kao da me ne slušaju. I noge i ruke kao da su mi od testa, kao da nisu skroz moje. Sigurna sam da ću pasti, polako već gubim svest a kad padnem tu na sred ulice ko zna šta će samnom biti. Pokušavam da brojim na prolaznike koji imaju nešto crveno na sebi, da skrenem misli ali osećam novi nalet straha koji mi kao plima polako i sigurno nadolazi…” Ako ste prepoznali osećanja, misli, događanja iz predhodnog teksta vi znate šta je panični napad jer ste ga doživeli.

 

Strah je intenzivno emocionalno stanje koje je izazvano specifičnim spoljašnjim stimulusom koji se procenjuje kao ugrožavajući po integritet ili život osobe ili nekog bliskog, ovo stanje je povezano sa izbegavanjem, odbranom ili begom. Strah može biti izazvan i našim mislima, tada se kaže da je izazvan unutrašnjim stimulusom ukoliko razmišljamo o nekoj opasnosti.  Afektivni ton ove emocije je izuzetno neprijatan. Strah je urođen, to je genetski program za reagovnje u slučaju opasnosti. Strah se javlja već po rođenju, to je jedna od prvih emocija koje se kod čoveka razvijaju a kod sasvim malih beba on se javlja kada se začuje jak zvuk ili kada se podloga naglo izmakne. Preterano jak strah nazivamo užas. Užas se doživljava u situaciji kada verujemo da nema izlaza, da ćemo podleći opasnosti. Telesne reakcije kod emocije straha veoma su burne i uključuju izmenjen rad mnogih organa. Strah je primarna emocija zajedno sa emocijom sreće, tuge, gneva, iznenađenja i gađenja. Primarne emocije se tako nazivaju zato što se prvo javljaju, imaju ih svi ljudi i njihovim kombinovanjem nastaju složene emocije. One se takođe transkulturalno jednako ispoljavaju što nije slučaj sa složenim emocijama.

Anksioznost i strepnja za razliku od straha jeste emocionalna reakcija bez prisustva uočljive opasnosti. Njen uzrok je iracionalan i nastaje zbog intrapsihičkih i interpersonalnih frustracija ili konflikata. To nije normalna reakcija jer uvek vodi u manjoj ili većoj meri do osiromašenja kvaliteta življenja, doživljavanja sreće i zadovoljstva u životu. Dok se kod straha reaguje na realnu pretnju i prilagođenim intenzitetom kod anksioznosti se reaguje na pretnju koja u realnosti ne postoji i strah je preuveličan, nije srazmeran situaciji u kojoj se osoba nalazi. 

Strah možemo doživeti ili tako što percipiramo opasnu situaciju ili tako što percipiramo druge ljude koji doživljavaju emociju straha. Teško je zamisliti čoveka koji u svom životu nije doživeo intenzivan strah. Naročito intenzivan strah doživljavaju deca i primitivni narodi. I pored neprijatnosti koje strah izaziva ljudi nekad kao da traže razloge da se plaše. Deca i odrasli plaše se čudovišta, naročito veruju da ona dolaze noću kada se svetla pogase. Mnogi ljudi odlaze u bioskope i gledaju horor filmove znajući da će tamo doživeti neprijatno iskustvo straha. Moramo se i mi kao Aristotel zapitati zašto ljudi vole horor filmove kad je jedino što dobjaju od njih je puno straha. Danas ima dosta filmova koji sadrže scene nasilja, krvoprolića i perverznih ponašanja ali nemaju taj efekat straha kao neki raniji horor filmovi, kao na primer čuveni Hičkokov Psiho. Scena u flimu ima mnogo jači efekat zastrašivaja ukoliko se gradi postepeno i logično i čak je nekad strašnije ako se ne prikažu svi detalji nego se ostave gledaocu na volju, tačnije maštu. Slično je govorio i Edgar Alan Po o psihologiji straha:  “Sumorna legija onostranih strahota ne može se smatrati potpuno izmišljenom, ali…demoni…oni moraju spavati jer će nas izjesti, ili oni moraju biti uspavani ili nas neće biti.” Tako je Po u prenesenom značenju rekao da čovek ukoliko ne kontroliše svoje strahove oni će prevladati i on će zapasti u stanje nekontrolisanog, nesputanog straha. Čak i ako ne znate engleski jezik poslušajte Poovu pesmu “Gavran” sam način na koji je izgovorena, kombinovanje glasova i njen ritam izazivaju strah kod slušaoca.

I ne rekosmo još ništa o tome zašto ljudi vole da se plaše. Skoro jednoglasno psiholozi koji se bave ovom temom smatraju da je razlog određena nagomilana psihička energija koja se doživljavnjem neke emocije, pa i straha prazni, tzv. katarza. Osim toga pojavljuje se objašnjenje da ljudi vole da se izlože emociji straha bez stvarnih posledica. Plašiće se ali nikom se zapravo neće ništa desiti i niko ništa neće morati da učini po pitanju onoga što se desilo.

Filozofija straha

Anksioznost je prilično lepo obrađena u udžbeniku ali kratko pa se kao tema i zanimljiva i korisna može proširiti referatima na redovnoj ili postaviti kao temu dodatne nastave. Mi ćemo ovde pokušati da obuhvatimo sve njene aspekte pa ćemo krenuti kako valja od samog početka. Tačnije rečeno, što se psihologije tiče, krenućemo od pre početka – pričom o strahu u filozofskoj misli. O strahu su govorili mnogi značajni ljudi jer iako je instinktivan postavljane su mnoge hipoteze o njegvoim uzrocima. Aristotel (335-322 B.C) je verovao da se strah doživljava kada se ljudi suoče sa nečim što je moćnije od njih samih i traje do momenta kad uvidimo da nema bega kada se redukuje do osećanja neuspeha. On je postavljao pitanje zašto mi uživamo u životu kad je u životu ima mnogo ružnih stvari i još uže pitanje: zašto ljudi uživaju u tragedijama? Smatra da tragedije stvaraju specifičan užitak kod gledaoca, onaj koji proizilazi iz sažaljenja i straha a do javljanja ovih emocija najbolje dovode neočekivani ali logični događaji. Ljudi koji će u tragedijam izazivati sažaljenje treba da budu čestiti, plemeniti i pošteni a nesrećni događaji koji se takvima dešavaju će onda izazivati strah. Aristotel kaže i da će nesrećni događaji koji se dešavaju rđavim ljudima izazvati sasvim dugačije emocije ali ne sažaljenje prema tim ljudima ni strah zbog nesrećnih događaja koji ih zatiču. I na kraju Aristotel kaže da se kroz doživljavanje ovih emocija u tagedijama mi pročišćavamo, doživljavajući sažaljenje prema likovima i strahujući nad njihovim sudbinama doživljavamo katarzu. Katarzu Aristotel definiše kao estetsko očišćenje duše onoga ko doživljava umetničko delo, pročišćenje putem straha i sažaljenja. Aristotel strah račun a i u motivatore (pokretače) ljudskog ponašanja što se ogleda na primer u njegovim mislima poput ove: “Pokvareni ljudi poštuju iz straha a dobri ljudi iz ljubavi.” 

Sledeće izdvajamo mislioce koje su o strahu govorili značajno kasniije, pa od modernih mislilaca pominjemo Serena Kjerkegora koji je egzistencijalistu, jednog od najvećih mislilaca 19 veka i filozofa čije su ideje imale veliki uticaj. On je smatrao da je čovek uvek nešto pojedinačno, da krojimo svoju sudbinu tako što pravimo izbore i snosimo za njih svu odgovornost.

Verovao je da ovi izbori treba da budu jedino pod subjektivnim usticajem dok objektivne i univerzalne standarde treba odbaciti. On izvore straha vidi u stalnoj promeni lične situacije koje je i trenutak ali nju čini i sve ono što se dešavalo tog trenutka, pa je tako čovek uvek i ono što je sada u ovom trenutku ali i deo celine njegovog života. U ovoj dualističkoj egzistenciji krije se izvor straha jer se ove dve prirode egzistencije ne mogu pomiriti. Zbog neizvesnosti egzitencije, zbog nepoznatih budućih događaja javlja se strepnja što je pojam (ali i termin) koji danas pripada rečniku kliničke psihologije, kada ona govori o anksioznosti. Anksioznost je kaže Kjerkegor vrtoglavica zbog straha od slobode. Drugi izvor straha je saznanje čoveka o neminovnosti svoje smrti. Činjenica o konačnosti ljudske egzistencije određuje čovekov život smatra Kjerkegor. Smatra da se osećanja kao što su strah, krvica i greh ne mogu racionalno objasniti već samo egzistencijalno doživeti i religiozno tumačiti. Prosto rečeno mi moramo da se plašimo, to nam je u prirodi to je uslovljeno našim postojanjem koje je neizvesno i nesigurno a taj strah ne možemo rešiti logikom, već ga možemo osetiti i naći spas u religiji. Bar tako to vidi Seren Kjerkegor. Martin Hajdeger strah i krivicu smatrao za osnovna određenja ljudskog postojanja. Kod njega nalazimo razliku između realnog i nerealnog straha jer on govori da se možemo plašiti objektivnih opasnosti ali i nekih stvari koje nisu prisutne. Čak pravi razliku terminološki pa strah zove tako  - strah i to je ona emocija koja nastaje u dodiru sa konkretnim opasnostima, od onog što je objektivno prisutno i konačno a Angst je strah od beskonačnog, nečeg što nije objektivno prisutno, na dohvat ruke. Karl Džaspers (Karl Jaspers) je možda prvi od filozofa koji je prihvatio da je strah nešto pozitivno i čak neophodno za ljudsko postojanje. Egzistencija po Džaspersu mora da stoji u strahu, otvorena za bivstvo koje nije razumljivo čoveku ali mu je poklonjeno. Čovek mora da prihvati da jeste samo u nesigurnosti, tako mora biti u strahu otvoren za biće.  Dakle kao Hajdeger i Sartr, Džaspers stavlja strah u centar svoje filozofije. Strah nam je zadat, imanentan jer se plašimo smrti. 

Napravićemo digresiju pa ćemo se osvrnuti na Dučićeva rezmišljanja o strahu:

“Čovekov strah od života je toliki da bi od tog straha i umro, kad mu ne bi bio istovremeno isto toliko urođen, i njegov optimizam i volja za život. Čoveka isto ovoliko moćna ljubav za život i ljubav za stvari, dve impulsije neprestano žive u čoveku, pokazuju da kad njih ne bi bilo, čovek bi otišao u očajanje i ludilo. Kad čovek ne bi verovao u nešto drugo i jače od samog sebe, bez tog optimizma ne bi nikad ništa ni počinjao. Čovek takođe veruje u Boga, u slučaj, u pravdu, u svoju sreću, u tuđu nesreću. Da vojnici napred ovako slepo i ludo ne veruju da će pobediti u boju, ništa ih ne bi moglo naterati da uđu u vatru; a da svaki od njih ne veruje i da će smrt izbeći njega a druge mesto njega oboriti, nikad ih nikakav čovek ne bi naterao da pođu napred.”

Jedan od strahova modernog doba je po Jaspersu čovekov strah od toga da li će uspeti da nećemo moći da se prilagodimo velikom napretku nauke i tehnologije. Za njega to nije izvor straha jer on smatra da se treba posvetiti razumu i filozofiji u taganju za smislom a ne nauci i tehnologiji. On veruje da je strah “vrtoglavica i strepnja od života i od aktivnosti a kada ga nema ljudska bića su površna”. Da ne pomislimo da su svi filozofi verovali da je strah osnovna pokretačka snaga čoveka rećićemo da je bilo onih koji su smatrali drugačije. Veliki filozof Hegel verovao je da su ljudski egzistencijalni problemi nebitni da je bitna ideja čoveka, opšta stvar a lični strahovi ljudi su tu relatvni i nebitni, bitna je večna osnova i princip. Davno pre toga pristalice stoicizma i epikurizma smatrali su da je anksioznost trivijalna da je to površno osećanje i da ga treba mirno prihvatiti. Za psihologiju ipak imaju značaja više oni koji su strah uzimali za faktor i proučavali ga, pokušavali da ga razumeju jer su dali osnovu za dalja proučavanja.

Fiziološki i evolutivni značaj straha

Niko se neće iznenaditi ako kažemo da je strah evolutivno korisna emocija. On služi kao signal za upozorenje a mi na osnovu tog signala izbegavamo opasnost i povećavamo šansu da preživimo i reprodukujemo se. On pokreće i niz fizioloških procesa čija je svrha da nas načine spremnima i jačima, bržim za reagovanje ukoliko je reakcija potrebna i tako nam povećava šanse da preživimo.

Mi, ljudi, kada se plašimo osećamo tu u celom telu, to je ona osećaj u utrobi kao grčenje, treperenje, to je isto i osećaj propadanja, znojenje dlanova i osećaj okamenjenog, teško pokretnog tela. Veliki je broj organa koje strah aktivira, veliki je broj fizioloških promena koje se dešavaju i to na različitim nivoima. Ne postoji psihološka aktivnost bez promena u organizmu ali strah je definitivno jedna od emocija kod koje ove promene spadaju u najburnije. U prvo vreme mislilo se da ja HPA osa (hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežna osnova) odgovorna za izlaženje na kraj sa stresom i opšti adaptacioni sindrom – koji je opet povezan sa pojmom stresa, tačnije prevladavanjem stresa ali novija istraživnja dala su podatke da ova osa kontroliše sve hormone, reguliše skladištenje i potrošnju energije u organizmu, aktivnost nervnog sistema, raspoloženje i emocije, varenje, seksualnost i imuni sistem. Zašto je ona važna? U vezi između hipofize, hipotalamusa i nadbubrežne žlezde nalazi se komandni centar za mnoge emocije. Hipotalamus radi zajedno sa amigdalom u aktiviranju simpatičkog nervnog sistema. Amigdala se nalazi u temporalnom delu mozga i centar je za obradu straha kod ljudi, važna je zato što će mozak pretežno pod uticajem amigdale koordinirati emocionalne reakcije i ponašanje (Le Doux and Miller 1997). Nadbubrežna žlezda otpušta kortikotropin na čiji znak se u bubrezima u adrenalinskim žlezdama luči adrenalin i kortizol. Tako se ubrzava metabolizam i krvni pritisak. HPA osa je direktna veza između endokrinog sistema, simpatičkog nervnog sistema i mozga (centralnog nervnog sistema).

 

Doživljaj straha je fiziološki gledano timski rad različitih sitema u telu i mozga. Tako dobijamo niz promena koje se dešavaju pri strahu: promene u srčanom radu, krvnom pritisku, pojačano znojenje, ubrzano disanje, lučenje adrenalina u krv. Mi pri tome osećamo narastanje tenzije ili strah, užas, paniku a mogu se izoštriti pažnja i koncentracija kao i reakcija povlačenja od izvora straha. Ljudi u strahu nekada pokrivaju oči, ponašanje u strahu uključuje i udaljavanje od izvora staha i nekada se javlja osećaj napetosti u mišićima. Strah značajno iscrpljuje organizam i njegove resurse ali zato značajno povećava šansu da preživimo opasnu situaciju.

Panika i fobije

Vreme je da se posvetimo strahu o kome je Po govorio i razmotrimo šta se desi kada ne uspemo da uspavamo lične demone.  Prvi put anksioznost je opisao Pjer Žane 1909. godine kao deo šireg spektra fenomena u koji su uključeni opsesija, kompulsija, fobija, kao i čitav niz histeričnih fenomena. Frojd je prvi tvrdio da je anksioznost nešto što je klasa za sebe i taj dijagnostički entitet on naziva anksiozna neuroza pošto “svi njeni sastavni delovi mogu da budu grupisani oko glavnog simptoma – straha”. Izraz fobija potiče od grčke reči fobos što znači, užas, panika, strah a u širem smislu fobije su strah koji se vezuje za neke objekte ili situacije koji nisu objektivno uzrok opasnosti, te su i prepoznati kao takvi od strane individue ali ona sve jedno iz iracionalnih razloga izbegava specifične predmete i situacije koje je izlažu strahu. Fobične kao i anksiozne reakcije su praćene drhtanjem, znojenjem, lupanjem srca, tremorom. Prvi stučni opis fobija daje Vestfal (C. Westphal) 1877. godine opisujući agorafobiju kao strah od širokih ulica, trgova i otvorenih prostora. Frojd definiše anksioznu neurozu i fobije 1895. godine i oštro ih razdvaja.

Teško je odrediti koliki je procenat ljudi koji obolevaju od anskioznih neuroza jer se normalna anksioznost teško razgraničava od patološke. Osim toga telesni simptomi jaki pa mogu zamaskirati stvaran problem ali ispitivanje iz bolnice “Dragiša Mišović” u periodu od 1970. do 1980. godine pokazuje da anksiozne neuroze zauzimaju treće mesto po učestalosti, posle histeričnih i depresivnih.

Dobro ste malopre pročitali da je izvesna doza anksioznosti normalna. Nema čoveka koji nije bio malo ili mnogo anksiozan čekajući važan događaj kao što je recimo ispit ili kad treba da odemo na prvi sastanak sa nekim ko nam se dopada. Anskioznost je prirodna reakcija u stresnim situacijama. Problem je ako je to toliko česta i jaka pojava da nas ometa u svakodnevnom životu.

Ima nekoliko holivudskih filmova o osobama sa anksioznim ili fobičnim poremećajima i listu možete naći ovde:  IMDb a mi ćemo izdvojiti film “Girl interuppted” jer je nastao po istinitoj priči po memoarima Suzane Kejsen koja je provela 18 meseci u mentalnoj instituciji.  U filmu Suzanu glumi Vinona Rajder a Suzana je patila od bipolarnog poremećaja koji kao sastavni deo ima anksioznost. Vinona je i sama bila u mentalnoj instituciji baš zbog napada anksioznosti koje je imala kada joj je bilo 20 godina. U jednom momentu Vinona je sama otišla i zatražila pomoć. Ovako ona opsiuje svoje napade panike koji su se javili nakon raskida sa Džonijem Depom i postali neizdržljivi za nju: ”Moje disanje otežalo bi, počelo bi sve da mi se vrti u glavi a strah je bio užasan.” Cela priča o Vinoninoj anksioznosti na engleskom jeziku nalazi se ovde. A u filmu “Girl interupted” mogu se videti različiti duševni poremećaji i njihove manifestacije ali dominira priča o prijateljstvu i prisnom odnosu između nekoliko žena koje se upoznaju u instituciji. Suzana preplašena i dezorijentisana u životu se naravno vezuje za Lisu koju igra Anđelina Žoli i koja izgleda kao da tačno zna šta želi i ne mari puno za detalje i razna strahovanja.

Zanimljivo je da mnogi spajaju anksioznost i depresiju. Lewis A. smatra da su anksiozne neuroze u prvom redu afektivni poremećaji i da nikada nije bilo anksioznosti bez depresije. U kliničkoj praksi anksioznost i depresija najčešće idu “ruku pod ruku” i to tako da depresija obično prati anksiozna stnja ali dešava se i da anskioznost lagano prelazi u depresiju kao dominantno stanje. Takođe se pokazalo da anksiozni pacijenti nekad deluju dobro na lekove za depresiju. Istoriski gledano strahovanja anksioznih se razlikuju. U prvoj polovini 19. veka bio je rasprostranjen strah od sifilisa a danas ga praktično nema, dok je veoma zastupljen strah od raka. Strah od visine, uzanih ili širokih prostora uvek je bio aktuelan i u ovom i u ranijim vekovima.
Ukoliko sumnjate da imate anksioznu neurozu za prvu pomoć možete se testirati na sajtu Pychology Today; Psihologija danas i proveriti nivo vaše anksioznosti. 

TEST

Ovde se takođe nudi lista simptoma anksioznosti pa se može iščitati i razmisliti o njima, te razmotriti ima li potrebe otići i potražiti pomoć stručnjaka.

SIMPTOMI ANKSIOZNOSTI

Osim ovog testa ovde se nalaze neki od simptoma koji se tiču funkcionisanja vašeg tela, vaših emocija i načina razmišljanja. Ukoliko imate mnoge od ovih simptoma bilo bi  dobro posetiti psihologa.

Postoje različite vrste anksioznosti. Najčešće se dele na lebdeću anksioznost, panične napade, somatizovanu anksioznost i fobije.

Lebdeća anksioznost ili generalni anksiozni poremećaj je osećaj stalne strepnje. Osoba je stalo napeta, uznemirena iščekuje da će se nešto loše desiti, zabrinuta i za najmanje sitnice i u budućnosti vidi loše, negativne ishode događaja. Još su prisutni drhtanje, grčenje mišića, nesanica, napetost u abdomenu, vrtoglavica, povećana iritabilnost. Dešava se da se u toj napetosti aksiozna osoba trza na minimalno draženje poput iznenadnog zvuka, stalno oseća nelagodu i ispoljava nervozu u radu s ljudima. Sve to može biti praćeno hroničnim umorom, glavoboljama i nesanicom. Ovo sve rezultira smanjenim sposobnostima pa iako anksioznost ne zahteva hospitalizaciju ometa čoveka prilikom obavljanja svakodnevnih aktivnosti i u međuljudskim odnosima. I radna je sposobnost umanjena hroničnim umorom i teškoćama koncentracije. Postoji mišljenje da su ovoj vrsti anksioznosti sklone takozvane anksiozne strukture ličnosti. To su ili genetski predisponirane strukture, sa nežnijim i osetljivijim nervnim strukturama ili su to ljudi koji odrastaju sa anksioznom majkom, to još nije rešeno. Naučnici nisu odlučili da li anksiozna struktura nastaje učenjem, pa brine i strepi predviđa sve najgore jer je tako naučila da treba ili se ova sklonost nalazi zapisana u genima. Ipak složićemo se da naročit uticaj na razvoj anksiozne ličnosti imaju rečenice poput: "Pazi se,svašta može da ti se dogodi u izlasku!" ili "Od ljudi se mogu očekivati samo najgori postupci". Kada vam roditelj ponavlja ove i slične rečence uticaj gena gubi na važnosti jer na kraju može da se desi da poverujete da gde god idete vreba mnoštvo opasnosti a da su ljudi u vašem okruženju spremni na svašta te tako možete provesti vreme u strepnji očekujući da se to ružno konačno desi.

Panični napadi kako izveštavaju ljudi koji ih imaju jedno su od najbolnijih životnih iskustava. Traju od nekoliko minuta preko jednog do dva sata a već posle nekoliko minuta počinju jaki simptomi. Osoba oseća vrlo brzo po početku napada jak strah, užas i to bez vidiljvog povoda. Osoba veruje da joj preti smrt. Telesni simptomi su jaki naročito srce ubrzano lupa i preskače pa se nekad ovaj napad pogrešno dijagnostifikuje kao infarkt miokarda ali medicinske pretrage ne mogu da nađu ništa. To su oni slučajevi kad problem postoji ali bezuspešno se traga za telesnim “kvarom”, uzrokom bolesti. Postoji nešto što se dešava u kružnom ili čak spiralnom toku za vreme paničnog napada a to je da se strah javlja (veruje osoba) niotkuda pa organizam vrši sve one pripreme koje se u strahu prirodno vrše i imaju svoju svrhu. Međutim pošto nema realne pretnje ove pripreme su potpuno bespotrebno izvršene ali je do njih došlo, i naš ih organizam oseća pa te promene: snabdevanje organizma kiseonikom, lučenje adranalina, povećanu cirkulaciju tumači kao znake da nešto nije dobro i tada se osoba još više uplaši (nesvesna da se plaši svojih normalnih priprema za strah, reakcije svog tela). Tako se organske promene pojačavaju jer se osoba uplašila straha, ovo podstiče novu proizvodnju adrenalina, produbljava disanje i pojačava cirkulaciju i tako osoba sama sebi pogoršava stanje.

Krug se prekida umirivanjem sebe ili skretanjem misli na nešto drugo što treba da smiri osobu. Saznanje o tome šta nam se stvarno dešava nekad je dovoljno da bar malo umiri a trikovi kao što je brojanje unazad preskačući  po sedam ili brojanje plavih automobila na ulici u tom trenutku su zgodni za skretanje misli o smrti i strahu koji parališe. Poseban je korak u terapiji paničnog poremećaja prestati se plašiti ponovnog napada panike, prestati se plašiti straha.

Somatizovana anksioznost je poremećaj u kom se psihološka tenzija, ovde su to strahovi, direktno prenosi na telesni nivo. Osoba više i ne oseća emociju, strah i strepnju već odmah počinje da dobija telesne smetnje kao što su bol u glavi, leđima i ramenima, želudcu, razvija alergijsku reakciju ili srčane smetnje. Ovaj tip anksioznosti je hroničan i teško izlečiv jer je telo “utabalo” put, utvrdilo ovaj način reagovanja na stres.

Fobije
To je neurotski poremećaj kog karakteriše prisustvo neracionalnog i preteranog straha od objekata ili situacija koji nisu stvarno opasni, nisu opravdani izvor anksioznosti. Fobija ima puno ali poznatije su strah vožnje liftom tačnije malih prostora – klaustofobija, strah od pasa ili drugih životnja i insekata, strah od izlaska na ulicu odnosno otvorenog prostora ili agora fobija. U wikipediji  se može naći poduži spisak fobija a može se zaključiti da od svega što postoji postoji i fobija. Možda njabizarniji strahovi su strah da se kikiriki buter ne zalepi na nepce ili strah sopstvenog glasa.

Već smo naveli da je fobija iracionalan i jak strah te da su osobe svesne da objekat nije opasan ali ne mogu da se odupru strahu. One izbegavaju istuacije koje izazivaju strah a obično je sama pomisao na objekat straha dovoljna da izazovu anksiozno stanje a u blizini određenog objekta strah poprima intenzitet panike. Fobije mogu jako ometati svakodnevne aktivnosti. Ukoliko na primer osoba razvije jak strah od otvorenog prostora ili agorafobiju ona ne može da izlazi iz kuće od straha. Često može da ide samo u pratnji neke osobe koja tada postaje obavezan praltilac. Specifične fobije su specifični strahovi (npr. od pasa, insekata, zatvorenih prostora poput lifta - klaustrofobija ili visine - akrofobija). Nekada one ne ometaju funkcionisanje jer su objekti neobični ili se lako izbjegavaju. Na primer strah od visine ne mora biti ometajući faktor ako ne idemo na mesta koja su na visini mi se ne izlažemo svom strahu i možemo da živimo normalno. Druga je priča kada kada se fobija od letenje avionom razvije kod poslovnog čoveka, koji zbog posla treba da leti često.

Uzroci anksioznosti

Anksioznost je rekosmo prirodna pojava, reakcija organizma na stres. Uzroci su situacije koje izazivaju neki pojačan napor za organizma ili neke neizvesne situaije kao i situacije sa velikim “ulogom” koje imaju veliki značaj za nas, za svakog je to individulano. Strah i strepnja uvek su izazivači aknsioznosti.
Brzo i plitko disanje može izazvati paniku. Ovakvo disanje prati napad panike. Ovo se stručno naziva hipervenitalcija a na takva način se unosi u pluća mnogo više kiseonika nego što je potrebno i to izaziva vrtoglavicu.

Genetska predispozicija. Ukoliko ima nekog u porodici ko je imao panične napade moguće je da će i deca imati. Naravno opet je teško razdvojiti sredinske i nasledne faktore pa je moguće i da se način razmišljanja koji je negativan i predviđa negativne ishode uči kao i način emocionalnog reagovanja: strahom i strepnjom. Poremećaj hormona takođe može da vodi anksioznosti.

Sredinski faktori. Neki ljudi imaju stresne poslove, porodične trzavice, bučniju okolinu, lošije podnose hladnoću ili toplotu. Takvi ljudi imaju veću šansu da razviju anksioznost. Umor i stres takođe pogiduju razvoju anksioznosti.

U ovom odlomku navodimo kako vezu umora i neuroze objašnjava psiholog Vladeta Jerotić: “Pošto smo brižljivim fizikalnim i laboratorijskim analizama isključili postojanje bilo kakvog fizičkog oboljenja kod ovakvih ljudi, kod kojih preovlađuje umor, često kao jedina, ali uporna smetnja, a još kad imamo pred sobom mlade ljude ili ljude u punoj zrelosti, moramo posumnjati da je reč o neurozi koja je umor istakla kao svoj opominjući ili alarmirajući signal. Koji su to sve skriveni, često i duboko skriveni konflikti prisutni u ličnosti koje ona svesno ne želi, ne može ili neće da prepozna, braneći se od ovih nesvesnih konflikata osećanjem dugotrajnog umora?”…” Ovim želimo da kažemo da svaki ima „pravo“ da bude povremeno i kratko umoran iz psihičkih konfliktnih razloga, pa čak i da dozvoli sebi „luksuz“ da konflikt ne prepozna, prepuštajući se bezopasnoj iluziji da je umor naišao kao posledica preteranog rada, pretovarenog stomaka ili promene „atmosferskog pritiska“. Kada govorimo, međutim, o umoru kao znaku neuroze, imamo na umu u prvom redu ljude pretežno mlađe i srednjih godina kojima je umor više ili manje stalni životni pratilac, koji su i sami prestali da veruju da je umor posledica neke „podmukle bolesti“ i koji su zbog umora ozbiljno ometeni u ispunjavanju svojih životnih obaveza.” Čitav ovaj zanimljiv i koristan tekst se nalazi na sledećoj adresi: Projekat Rastko.

Događaji koji uznemiravaju. Ljudi kojima je neko blizak u skorije vreme doživeo saobraćajnu nesreću, pretučen, poginuo ili umro prirodnom smrću, imaju veće šanse da osete preplavljujći strah i razviju anksioznost. 

U tekstu pesme Green Day – Basket Case može se pronaći uvid, doduše u umetničom smislu u neurozu.

“Do you have the time, To listen to me whine,

 About nothing and everything all at once?

I am one of those Melodramatic fools,

Neurotic to the bone no doubt about it

Sometimes I give myself the creeps,

Sometimes my mind plays tricks on me,

It all keeps adding up,

I think I'm cracking up!”

 

Lekovi i hrana. Prevelike količine kafe ili uzimanja puno slatkiša, slane hrane takođe pogoduje razvijanju anksioznosti. Neki lekovi sami po sebi mogu izazvati anksioznost ili kada se mešaju sa drugim lekovima.

Kako se anksioznost leči?

Lečenje anksioznih stanja može da ide na dva odvojena koloseka ili se načini lečenja kombinuju. Lečenje je psihoterapeutsko ili lekovima, medikamentno. Od psihoterapija koriste se bihejvioralne koje podrazumevaju razuslovljavanje (kidanje veze između straha i objekta koji nije realno strašan) i kognitivno bihejvioralne terapije koje su metod izbora jer prekidaju tok misli koji vodi u anksiozna stanja, zatim psihoanalitičke – uz određena ograničenja, relaksacija, suportativna terapija (podrška pacijentu da govori o svojim mislima i stanju). Od lekova se često prepisuju antidepresivi. Ponekada lekovi nisu potrebni ali nekada se bez davanja lekova za smirenje ili antidepresiva ne može ni početi sa psihoterapijom.

Ovde su neki primeri kako se terapeutski reaguje na anksioznost a neki od ovih saveta mogu poslužiti i za prevenciju anksioznosti. 

1.Fiziološki simtomi, telesne “muke”

Često pijenje vode i uriniranje, periodi kada srca ubrzano radi, napetost u mišićima, nervoza u stomaku, vazduh u crevima (“puštanje vetrova”), glavobolje, smetenost, stezanje u grudima.

Ono što se radi prilikom treapije telesnih simptoma jeste: smirivanje disanja - duboko disanje, tehnike opuštanja (opuštanje mišića, meditacija), preporučene su redovne fizičke vežbe (aerobik, šetnje, vožnja biciklom),  izostavljanje iz prehrane kofeina, šećera, nikotina, soli i alkohola jer opterećuju organizam.

2. Emocije

Kod anksioznosti preovlađuje osećanje strepnje, straha ili panike. Rečeno je da se vezano mogu javiti i osećanja tuge sve do intenziteta depresije. Ovaj strah koji se javlja bez vidiljivog povoda, obuzima čoveka nekada do tačke paralize, oduzetosti. Potpuno ga preplavljuje. Ljudi izveštavaju da se osećaju bespomoćno, kao da se sve odvija van čovek ai njegovih moći, obeshrabrenost. Ove emocije su zbog potpore koju im pružaju telesni osećaji teško podnošljive. Ono što prati anksioznu neurozu je niz psiholoških smetnji kao što je lak gubitak strpljenja, smanjena koncentracija, poteškoće sa snom i depresivnost.

Kako se radi sa osećanjima prilikom terapije anksioznosti: zdrav stav prema vlastitim osećanjima smanjuje anksioznost a to znači ne zanemarivati ono što osećamo nego to prihvatiti, naučiti da prepoznamo svoje osećaje i izrazimo ih adekvatno. Velika je stvar i kako govorimo o našim osećanjima, recimo vrlo je bitno da ne kažemo:” Kad ga vidim zaboli me glava” nego” Kada ga vidim ja se jako naljutim, iznerviram se.” A onda kada imenujemo osećanje možemo dalje videti šta sa njim. Uporno ponavljanje telu da treba da reaguje glavoboljom na "sekiraciju" samo će dovesti do toga da telo to i učini. Dobar savet je da ne treba štedeti druge iz naše okoline emotivno na svoju štetu i da bes nije nešto što treba potisnuti. On se mora iskazati ali na adekvatan način; opet imenovanjem, traženjem uzroka besa i načina rešavanja ovih uzroka. Ovo su takođe i dobri preventivni saveti, da do neuroze ne dođe. Snovima neurotičara poklanja se pažnja u terapiji jer neurotičar se ne odmara spavajući, on nekada ustaje umorniji nego što je legao jer se konflikti i strahovi prenose i preživljavaju u snovima. Tako strepnja ni u snu ne napušta neurotičara.

3. Način razmišljanja

Način na koji sebi tumačite situacije i događaje određuje vaša osećanja i ponašanje u tim okolnostima. Anksioznost se često može prevladati pozitivnijim tokom misli.  Anksiozni imaju tendenciju da se puštaju u beskrajne u beskrajne lavirinte misli "šta će biti ako bude" u kojima prevladavaju najgori mogući rezultati prije nego što se uopšte išta desilo u realnosti. Za ovo ima narodna izreka: “Sam sebi crta đavola na zidu”.   Ne procjenjute situaciju, nečije ponašanje, događaj niti bilo šta drugi na nakritičniji mogući način. Ne dešavaju se uvek najgore moguće stvari.  Ne koristite ideal savršenstva kao meru koliko ste sami dobri u nečemu. Ideal ne postoji njemu se samo teži ali i to ne po svaku cenu. Ako ne možete promeniti okolnosti ne znači da ne možete baš ništa, da ne postoji mogućnost da sebi barem olakšate. Kao ilustraciju nepromenljivih okolnosti i snalaženja u njima autorka će navesti događaj sa svojom mačkom.  Mačka je jedan dan odlučila da se zavuče u orman jer su vrata ostala odškrinuta. Kad sam je otkrila pomislih da će mi sva odeća biti od belih dlaka pa je zatvorih unutra uz reči osvete: "Sad ćeš da vidiš kako je lepo u ormanu". Ostala sam odmah tu kod vrata da brzo otvorim uplašenoj mački da joj bude smao za nauk, da je ne mučim. Međutim sekunde pa i minut prolaze a nema izbezumljenog grebanja da se izađe napolje! Otvorim vrata da vidim kuda je izašla a ona se udobnije namestila i spava kao da joj je samo taj tračak svetla što je išao kroz vrata i smetao da slatko usni! Probajte se setiti ove priče ako se kad nađete u bezizlaznoj situaciji. Vrlo je moguće da se iz te situacije ne mora izaći da bi se postigao neki mir, vrlo je moguće da pažljivim razmatranjem otkrijemo prednosti ormana u kom smo se našli zatvoreni. I za kraj ne brinite previše o tome šta drugi govore ili misle o vama. Setite se koliko često vi kažete nešto grubo nepromišljeno ili površno o drugima. Ljudi su takvi i tome se ne pridaje značaj. Osim toga mišljenje drugih ljudi se često menja, ko će te promene sve ispratiti? Bolje je vodti računa o stvarima na koje možemo uticati.
Ovde se čini prigodnim citat Ive Andrića: "Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provodi mnogi od nas svoj vek."

 Socijalnim psiholozima posebno je zanimljiva socijalna fobija, socijalni strah kojim se prema psihoanalitičkom učenju oživljava dečiji strah od roditelja. To je određena vrsta neprijatnosti tačnije strah od nastupa pred grupom ljudi ili nekom osobom. Socijalna anksioznost javlja se kada treba da se upoznamo se novim ljudima, kada treba biti u većoj grupi ljudi ili kada osoba treba da stupi u kontakt sa ljudima. U korenu je slabo samopoštovanje i strah o tome šta će drugi pomisliti o nama a predviđanje je da to što pomisle neće biti ni dobro ni lepo. Osoba koja pati od socijalne fobije u situacijama kada treba da javno nastupa, upoznaje se ili slično oseća drhtavicu, znoji se, oseća mučninu a nekada dobija i napade panike. Za socijalne kao i sve druge fobije ili anksioznosti postoje lekovi i psihoterapija.

 U ovom insertu iz filma “Četiri venčanja i sahrana” Rowan Atkinson glumi mladog sveštenika koji pravi niz grešaka u toku svog prvog obreda venčavanja usled straha da će nešto pogrešiti, on zaista i pravi greške.

Konsultovana literatura
Grlić Danko, Leksikon filozofa, 1983, Naprijed, Zagreb
THE PSYCHOLOGY OF FEAR [Michael McGlasson] http://constructinghorror.com/index.php?id=61

Popović Milan, Jerotić Vladeta (1989) Psihodinamika i psihoterapija neuroza, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd
Posljednji filozof: Martin Hajdeger [Jovanović Bojan] http://www.vijesti.me/kultura/posljednji-filozof-martin-hajdeger-clanak-20830