23. март 2016.

Znaci po kojima prepoznajemo psihopate

Psihopata, žena iz filma "Gone Girl"
Holivud („Hollywood“) obično prikazuje psihopate kao serijske ubice, ali nisu sve psihopate toliko zli. Mnogi od njih ispoljavaju psihopatske osobine u mnogo manjoj meri. Zapravo, verovatno ste i Vi susreli sa nekoliko psihopata u poslovnom svetu kojih u tom svetu relativno često ima.

Dok oko jedan procenat (1%) ljudske populacije iskazuje psihopatske osobine, oko 3 procenta (3%) poslovnih lidera se podvode se pod kategoriju psihopata u studiji iz 2010. god. Radi poređenja, čak oko 15% osuđenika u Sjedinjenim Američkim Državama ispunjavaju kriterije psihopate.

Pre nego što uspete da uočite psihopatu, morate razumeti šta to u stvari znači. Psihopata nije medicinska dijagnoza. Psihopata ili sociopata spada u Antisocijalni poremećaj ličnosti, koja nastaje usled raznovsnih genetičkih i društvenih faktora. Mnogo više muškaraca ispunjava ove uslove od žena. Simptomi su na vrhuncu u ranim dvadesetim godinama, a ponekad se i povuku same od sebe pri četrdesetim godinama života.

Psihopate nisu uvek lake za primetiti, i u većini slučajeva su veoma ljubazni – bar na početku. Ali kako vreme prolazi, njihova priroda postaje sve primetnija.


Pet stvari koje psihopate rade:

1. Veoma su šarmantni – psihopate su skoro uvek veoma šarmantni. U društvu su okarakterisani kao divni ljudi, izvanredni u neobaveznim razgovorima. Njihov brzi um privlači ljude ka njima. Obično imaju interesantne priče iz života. Njihove neistinite ali uverljive priče prikazuju ih kao veoma dobrodušne ljude. Posle razgovora sa psihopatom, ljudi odlaze osećajući se veoma dobro.

2. Oni ne osećaju kajanje – Nedostatak kajanja može biti prva naznaka da je neko psihopata. Psihopate nisu u stanju da osete bilo kakvo iskreno kajanje. Ne prihvataju nikakvu odgovornost za to što su povredili osećanja drugih ljudi. Umesto toga, oni krive druge ljude i poriču odgovornost. Psihopata misli da je neko „zaslužio“ da ga drugi tretiraju loše. A kad uvrede nekog brane se govoreći „Mora biti manje osetiljiviji.“ Ili „Pretpostavljam da ne može da podnese istinu.“

3. Veoma su arogantni – Psihopate imaju preuveličan osećaj važnosti. Nalik narcisima, oni misle da se pravila ne odnose na njih. Oni takođe imaju i ideje vličine kad je reč njihovom potencijalu. Veruju da zaslužuju da budu rukovodioci, ili su ubeđeni da su najbolji u svemu što rade.

4. Vole da rizikuju – Psihopate imaju malo obzira za sigurnost, pogotovo kada se radi o drugim ljudima. Obično se koriste lažima, prevarom, ili kradu da bi bili u prednosti. Njihovo ponašanje može biti veoma „toksično“. Iako nisu sve psihopate vezane za krivične aktivnosti, oni koji jesu, planiraju svoj zločin mogo ranije. Njihovo rđavo ponašanje je obično veoma dobro organizovano, i ostavljaju minimalne tragove za sobom. Psihopate su veoma inteligentne, što ih čini dobrim prevarantima.

5. Vrhovni su manipulatori – Psihopate ne osećaju iskrene emocije prema drugima. Ali mogu imitirati emocije drugih ljudi, i obično su okarakterisani kao veoma iskreni. Kao rezultat, njihovi voljeni obično nemaju predstave da psihopatama ne može zaista biti stalo do drugih ljudi.

Psihopate su veoma dobre u manipulaciji emocijama drugih ljudi. Laskaju na suptilan ali veoma efikasan način, a ubrzo zatim oni ubede druge da urade stvari koje oni obično ne bi uradili. Takođe se koriste prebacivanjem krivice na drugoga ili izazivaju saosećanja kod drugih ljudi da bi dobili ono što žele.

Izvor Psihologija danas, Psychology Today

Amy Morin,What Mentally Strong People Don't Do, Psychology Today, 1991-2016 Sussex Publishers, LLC | HealthProfs.com © 2002-2016 Sussex Directories, Inc.

https://www.psychologytoday.com/blog/what-mentally-strong-people-dont-do/201602/5-things-real-life-psychopaths-do

Sa engleskog jezika preveo Nenad Popović



Ukoliko želite da pogledate film koji prikazuje način na koji deluju i razmišljaju psihopate, naravno sa malo holivudskog preterivanja, pogledajte film "Gone girl" gde žena koja gubi muževljevu ljubav serijom promišljenjih akcija pravi od njega, zauvek svog zarobljenika - čoveka koji je mrzi ali mora da bude sa njom.



09. јануар 2016.

Anštajnov mozak, fiziološke razlike

Uvek se uz psihološke razlike, sa pravom pretpostavljaju i fiziološke osnove koje su im uzrok. U slučaju inteligencije, kao psihološke sposobnosti koja je u mnogome genetski određena, te se razlike još jasnije prepoznaju na fiziološkom nivou.

04. јул 2015.

Mehanizam projekcije (i šire)

Često ljudi veruju da je objasniti svoj postupak ponižavajuće i razumeju to kao pravdanje. Činjenica je da je svako od nas svet za sebe i da svi imamo svoja pravila, paterne razmišljanja i osećanja koja ih prate. Sve pobrojano i još ponešto upravlja našim postupcima. Prilikom komunikacije to se zaboravlja i mi verujemo da sagovornik misli što i mi, da ima iste motive i osećanja koja bi mi imali u istoj situaciji. Tačnije, posmatramo iz svog ugla iako je on samo jedan od mogućih. 

Priča o devojčici sa dve jabuke može da se koristi za nastavne jedinice komunikacija, mehanizmi odbrane i osoba u socijalnoj interakciji. Priča može da se koristi i da u svakodnevnim zbivanjima budemo promišljeniji i dolazimo u manje sukoba.

03. фебруар 2015.

Tamna strana poslušnosti



Neposlušnost je reč sa negativnim predznakom, neposlušan je samo na jedan od mnogih načina loš. Od malena nas uče poslušnosti, a dobro dete i poslušno dete često su sinonimi. U školi se nastavlja negovanje poslušnosti i retko se hvali onaj učenik ko je neposlušan. Kasnije poslušnost se ceni kod radnika i građanina. Prema kome nas uče da budemo poslušni? Treba slušati vlast, lekare, naučnike, predstavnike religije kojoj pripadamo, nastavnike i učitelje, policiju i... jednom rečiju uče nas da slušamo autoritete.  Neposlušnost se kažnjava a poslušnost nagrađuje i neguje kod ljudi u društvu od malena. Ljudsko društvo teško je moguće bez poslušnosti međutim posušnost ima svoju mračnu stranu. Najpoznatiji primer, nacistička okrutnost u II svetskom ratu, kada su obični ljudi kakve srećemo na ulici svaki dan postali surovi, bez saosećanja za druge ljude i činili im zlo. Kasnije, kada su ih pitali kako su mogli da na tako brutalan način da se ponašaju mnogi od njih su govorili da su samo sledili naređenja, radili ono što su viši po rangu naredili.
Stenli Milgram (Stanley Milgram), socijalni psiholog, zainteresovao se baš za slučaj nacista u II svetskom ratu i postavio pitanje kako, pod kojim uslovima su ljudi spremni da poslušaju autoritet i zahtev koji je protiv moralnih normi i protiv savesti osobe koja treba da ga sprovede. On je u okviru Jel (Yale) univerziteta sproveo eksperiment istražujući ovu pojavu a u te svrhe postavio je oglas u kom traži subjekte koji bi učestvovali u njegovom eksperimentu koji se navodno, ispitivanja pamćenja. U oglasu je posebno naglašeno da se mogu svi javiti, da su potrebni obični ljudi: administrativci, kuvarice, šoferi, prodavačice.

17. јануар 2015.

Teorija razbijenog prozora



Desi se tako da neka kuća ili poslovni prostor bude napušten i vremenom počne da propada. U početku to propadanje se sastoji u nekim manje više prirodnim porcesima u vidu trave koja se pojavljuje tamo gde je nije bilo, pojavom rđe ili prašine koja se gomila na svemu. Sve dok nema prvog otpadka, makar i najmanjeg papirića napušteni objekat  je samo zapušten. Čim padne prvi papirić, pašće ubrzo i drugi, za njim treći pa konzerva pa stara kapa, tetrapak od soka i... na kraju će početi da se pojavljuje i veći otpad. Ova priča može da ima nekoliko varijacija.

Recimo da je prvi ili bar drugi papir sklonjen, počišćen.  Treći ne bi bio bačen a vreme do ponovnog bacanja otpada (prvog papirića) bi se produžilo. Recimo zatim da se ovaj napušteni objekat u „boljem“ delu grada ili u manjem gradu. Sigurno je da bi dugo trebalo da se neko odluči da baci otpadak, našvrlja nešto ili čak razbije. U nekom kraju gde je inače prljavo, zidovi išarani, gde već ima polupanih stakala, provaljenih vrata, gde se dešavaju vandalizam i krađa, novi takav prostor bi vrlo brzo bi poprimio isti izgled. Mada čak i tu ako bi pokušali da čistimo ovaj prostor ljudi bi ga manje uništavali.

Izgleda da uređenost prostora u kom boravimo utiče na naš odnos prema istom. Izgleda da se destruktivno ponašanje i kriminal šire ukoliko se ne reaguje na početne, sitnije prekršaje. Teorija razbijenog (ili razbijenih) prozora govori upravo o ovoj pojavi.