Mehanizam projekcije (i šire)

Često ljudi veruju da je objasniti svoj postupak ponižavajuće i razumeju to kao pravdanje. Činjenica je da je svako od nas svet za sebe i da svi imamo svoja pravila, paterne razmišljanja i osećanja koja ih prate. Sve pobrojano i još ponešto upravlja našim postupcima. Prilikom komunikacije to se zaboravlja i mi verujemo da sagovornik misli što i mi, da ima iste motive i osećanja koja bi mi imali u istoj situaciji. Tačnije, posmatramo iz svog ugla iako je on samo jedan od mogućih. 

Priča o devojčici sa dve jabuke može da se koristi za nastavne jedinice komunikacija, mehanizmi odbrane i osoba u socijalnoj interakciji. Priča može da se koristi i da u svakodnevnim zbivanjima budemo promišljeniji i dolazimo u manje sukoba.

Tamna strana poslušnosti

Neposlušnost je reč sa negativnim predznakom, neposlušan je samo na jedan od mnogih načina loš. Od malena nas uče poslušnosti, a dobro dete i poslušno dete često su sinonimi. U školi se nastavlja negovanje poslušnosti i retko se hvali onaj učenik ko je neposlušan. Kasnije poslušnost se ceni kod radnika i građanina. Prema kome nas uče da budemo poslušni? Treba slušati vlast, lekare, naučnike, predstavnike religije kojoj pripadamo, nastavnike i učitelje, policiju i... jednom rečiju uče nas da slušamo autoritete.  Neposlušnost se kažnjava a poslušnost nagrađuje i neguje kod ljudi u društvu od malena. Ljudsko društvo teško je moguće bez poslušnosti međutim posušnost ima svoju mračnu stranu. Najpoznatiji primer, nacistička okrutnost u II svetskom ratu, kada su obični ljudi kakve srećemo na ulici svaki dan postali surovi, bez saosećanja za druge ljude i činili im zlo. Kasnije, kada su ih pitali kako su mogli da na tako brutalan način da se ponašaju mnogi od njih su govorili da su samo sledili naređenja, radili ono što su viši po rangu naredili.

Stenli Milgram (Stanley Milgram), socijalni psiholog, zainteresovao se baš za slučaj nacista u II svetskom ratu i postavio pitanje kako, pod kojim uslovima su ljudi spremni da poslušaju autoritet i zahtev koji je protiv moralnih normi i protiv savesti osobe koja treba da ga sprovede. On je u okviru Jel (Yale) univerziteta sproveo eksperiment istražujući ovu pojavu a u te svrhe postavio je oglas u kom traži subjekte koji bi učestvovali u njegovom eksperimentu koji se navodno, ispitivanja pamćenja. U oglasu je posebno naglašeno da se mogu svi javiti, da su potrebni obični ljudi: administrativci, kuvarice, šoferi, prodavačice.

Teorija razbijenog prozora

Desi se tako da neka kuća ili poslovni prostor bude napušten i vremenom počne da propada. U početku to propadanje se sastoji u nekim manje više prirodnim porcesima u vidu trave koja se pojavljuje tamo gde je nije bilo, pojavom rđe ili prašine koja se gomila na svemu. Sve dok nema prvog otpadka, makar i najmanjeg papirića napušteni objekat  je samo zapušten. Čim padne prvi papirić, pašće ubrzo i drugi, za njim treći pa konzerva pa stara kapa, tetrapak od soka i... na kraju će početi da se pojavljuje i veći otpad. Ova priča može da ima nekoliko varijacija.

Recimo da je prvi ili bar drugi papir sklonjen, počišćen.  Treći ne bi bio bačen a vreme do ponovnog bacanja otpada (prvog papirića) bi se produžilo. Recimo zatim da se ovaj napušteni objekat u „boljem“ delu grada ili u manjem gradu. Sigurno je da bi dugo trebalo da se neko odluči da baci otpadak, našvrlja nešto ili čak razbije. U nekom kraju gde je inače prljavo, zidovi išarani, gde već ima polupanih stakala, provaljenih vrata, gde se dešavaju vandalizam i krađa, novi takav prostor bi vrlo brzo bi poprimio isti izgled. Mada čak i tu ako bi pokušali da čistimo ovaj prostor ljudi bi ga manje uništavali.

Izgleda da uređenost prostora u kom boravimo utiče na naš odnos prema istom. Izgleda da se destruktivno ponašanje i kriminal šire ukoliko se ne reaguje na početne, sitnije prekršaje. Teorija razbijenog (ili razbijenih) prozora govori upravo o ovoj pojavi.